Цариградски патријарх свети Филотеј (Кокинис) ушао је на велика врата у српску историју, када је у сарадњи са пећким патријархом светим Савом четвртим, укинуо (1375) анатему, која је била бачена у време цара Душана. Остало је неразјашњено у нашој историографији када је свети патријарх Филотеј упознао Србе и тако их заволео, да им се једног дана одужи на најлепши могући начин. Срећом, патријарх Филотеј је био плодан црквени писац и многа његова дела су нам остала сачувана. Свети Филотеј је писао и прозу и стихове, а од бројних дела у стиху издвајамо: каноне (Канон у општој невољи, Канон у жалости и невољи, Канон против безбожника, Канон против завојевача) и молитве (против неверника, о избављењу заточених, у време труса (земљотреса), у општој невољи и др.) Од бројних прозних дела, нашој јавности је најпознатији Енкомион (похвала) светом Григорију Палами, али за наведену тему важнији је његов спис састављен у част светог Никодима Новог. Тај спис је свети Филотеј саставио, највероватније, док је био игуман манастира Филокала у Солуну (1340–1344).
У поменутом солунском манастиру, живео је, почетком XIV века, монах Никодим, који се по смрти посветио, па су почела да се дешавају чуда на његовом гробу. По Филотејевом казивању, међу становницима града Светог Димитрија посебно је одјекнуло чудо које се десило на једном Трибалу (Србину) из Далмације. Тај одломак из Филотејевог списа имамо преведен на српски језик:
„Неки Георгије родом Трибал, по презимену Каравидис, пореклом из Далмације дође давно Ромејима по сопственој вољи. Боравио је у Солуну. Наједном га је страшна одузетост снашла од које је и лекарска вештина одустала згражавајући се, како ми се чини, на то колико је болест била тешка. Много је пропатио и готово сав иметак потрошио на лекаре; никакве вајде од њих није имао. Могао је само да их осуђује.“
Из овог доста реалистичног описа, сазнајемо да се Каравидис преселио у Солун, да је ту дуже време живео, па се онда разболео. Ту, у Солуну потражио је помоћ од тамошњих лекара, који су схватили да је болест веома тешка и да му не могу помоћи. Покушало се са лечењем, које није дало резултата. Пошто је болест дуже трајала и била је тешка, то је на терапију потрошен велики иметак. Из текста видимо да Филотеј чак правда Каравидиса што је био незадовољан лекарским третманом који му је одузео и време и новац, а помоћи није било. Такође, Филотеј изражава саосећање због невоља које је Каравидис имао са лекарима, а што значи да је био упознат са детаљима овог необичног случаја. Сасвим је могуће да је Филотеј лично упознао Каравидиса и саучествовао у његовом болу. Тек када се Каравидис сетио – то подвлачи Филотеј – да се помоли на гробу светог Никодима Новог, долази до преокрета и молитвеник „одлази здрав и весео кући“. Успут забележен податак говори да је Каравидис имао кућу у граду у којој је боравио, што га сврстава у имућније људе.
Сем података о боравку у Солуну, о иметку који је потрошио, о дужем времену боравка у граду светог Димитрија и о кући коју је имао, Филотеј не даје друге податке о Каравидисовом социјалном статусу. У овој причи ми видимо да су постојале развијене везе између Солуна и Далмације, па није било ништа необично да се један Трибал из Далмације насели и живи у граду светог Димитрија. Чим Филотеј уздиже Каравидиса за очити пример својим суграђанима, значи да је био добро познат локалном становништву и уважаван од њих, мада је био странац у том граду.
Каравидисово оздрављење је био догађај који је одјекнуо међу солуњанима и зато га Филотеј помиње. Сасвим је могуће да је Каравидис још био жив када је Филотеј писао о чуду његовог оздрављења. Живахан и весео, у време писања текста, Трибал Каравидис би био одличан пример за потврду чудотворности гроба светог Никодима Новог. Поменути Србин је, очигледно, исповедао православну веру и прихватио прослављање новопројављеног грчког светитеља. Тек, Филотеј слика једног Србина, повезаног са Византинцима у верском, културном, цивилизацијском и пословном смислу. Дирљив опис Каравидисових мука и саосећање са њим, говори нам да је свети Филотеј упознао Каравиду и преко њега народ коме је припадао. То би био први забележен контакт будућег цариградског патријарха са неким припадником српског народа.
Предложено je поистовећивање Георгија (или Ђорђа) Каравидиса, Трибала из Далмације са великашем Каравидом, тастом чувенога Душановог саборца и великаша, Јована Оливера. Тај Каравида је, по процени наших историчара, био „по имену и пореклу Грк“, презивао се Фратнут и умро је пре 1336. године, када је његов зет Оливер преузео залог који је био остављен код дубровачког властелина Јунија Лукаревића. Теза о Каравидином грчком пореклу потиче од Јиричека, али као што смо видели Каравидас настањен у Солуну је за патријарха Филотеја – Трибал (Србин). Свети Филотеј нигде не истиче његово племићко порекло. Да је Оливеров таст Каравида био високо рангирани племић, вероватно дворанин, говори податак да су Дубровчани захтевали да краљ Душан изда повељу поводом преузимања ствари, а стари дубровачки историчар Орбини, у Краљевству Словена, наводи Каравиду као Душановог саветника још док је био у Зети, као млади краљ. Треба приметити да свети Филотеј истиче да је Трибал Георгије Каравидис веровао у чудотворност моштију светог Никодима Новог, односно да је исповедао православну веру. Помен чуда са болесним Каравидисом говори о два једноверна народа који припадају истом цивилизацијском кругу и истом свецу се моле. Трибал Георгије Каравидис (ако је презиме тачно прочитано са грчког изворника) је, сасвим могуће, нека друга мање позната историјска личност, различита од великаша Каравиде (Charavida), таста Јована Оливера. Потребна су додатна истраживања и критичка издања историјских извора да се све ове недоумице разреше.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.