Српски богослов Јаков Павловић завршио је на школовање на Духовној академији у Кијеву, оженио сe Ксенијом из угледне свештеничке породице и ступиo у свештенички чин. Кад се навршило време свештеничке службе, замонашио се и узео име Инокентије, које је било популарно међу руским монасима. Тако је, на пример, у то време био развијен култ светог Инокентија, просветитеља Сибира. Наш Инокентије је изабран за архиепископа београдског и митрополита Србије (1898-1905). Остао је упамћен као „митрополит (или архијереј) помирења“, јер се трудио да зацели последице раздора у српском народу и цркви, које су настале збацивањем митрополита Михаила (Јовановића) од стране краља Милана Обреновића.
Инокентијев син, Драгољуб Павловић (1875 – 1956) завршио је иконописачку школу у Сергејеву код Москве и студије сликарства у Минхену, на Краљевској Баварској академији. По завршетку образовања вратио се у домовину и посветио се педагошком раду. За потребе Богословије Светог Саве, где је предавао, насликао је две слике великог формата „Христос са децом“ и „Милостиви Самарјанин“. Осим сликарства, бавио се и уметничком фотографијом, попут своје колегинице Надежде Петровић. Јануара 1910. године, одликован је орденом Светог Саве V реда. Учествовао је у оба балканска и у Великом рату, што је привукло пажњу модерних истраживача.
Делећи недаће са обичном војском, сликао је, фотографисао и водио свој ратни дневник. У Првом балканском рату, на њега је посебан утисак оставио манастир Трескавац, више Прилепа, града Краљевића Марка. Монаси, који су још памтили Немањиће као своје ктиторе, дочекали су српску војску звонима и угостили је. Као сликара, Драгољуба Павловића очарала је фреска Светог Саве у манастирској трпезарији. Фреску је, заједно са натписом, скицирао у свој Дневник. У Другом балканском рату, био је распоређен у Штаб Друге армије (пиротски положаји). И кад је избио Први светски рат, Драгољуб Павловић се опет јавио на дужност.
По наредби Живојина Мишића, тада у чину генерала, снимао је последице аустро-угарског бомбардовања Београда 1914. и 1915. године. Са српском војском одступио је преко Албаније и „морским путем“ на Крф. Оболели Живојин Мишић, сада већ војвода, упућен у Француску на оправак, а Драгољуб Павловић је пребачен у Солун. Долазак у ову велику луку, пробудио је у њему вихор емоција. У Солуну је, по предању, почивао болани Дојчин. (Чак је и Војислав Илић, представник реализма у српској поезији, у своје време саставио песму „На гробу боланог Дојчина“, приликом своје посете овом митском граду.) За Драгољуба Павловића све је било необично у Солуну, којем је посветио више снимака – и залив, и кеј, и пристаниште, и људи који су тим градом ходили, па чак и улични продавац лимунаде (и бозе). Сликаће и добровољце који су стигли бродовима у Солун (назваће их у белешкама „Срби Американци“). У његов објектив стаће и покрет војске, предели кроз који су пролазили, војни положаји, ископани ровови, битке који су водили, збег мештана бегунаца (настао због борби), заплењени топови и мерзери, заробљеници који су похватали, мртви војници на месту погибије. У оку његовог фотоапарата, остале су „ухваћени“: наследник српског престола (како је званичо титулисан) Александар Карађорђевић, грчки краљ Ђорђе, војвода Живојин Мишић (који се вратио са лечења), француски генерал Гијома, жена–санитетски генерал мис Jvances Oldpeld, пуковник Тамијански-Монбели, пуковник Белић, пуковник Докић и други редом. На његовој слици застаће и ликови обичних војника, као и његових колега, сликара и фотографа. Ни колеге му нису остале дужне: сликаће га током периода опуштања и у разговору са друговима.
Павловић је доста сликао, али су познате само три његове слике: „Кајмакчалан“, „Кајмакчалан – поглед са Сивог брега“ и „Горничевски вис“. Слике ведрих, светлих и живахних боја приказују један аркадијски предео, који одише животом и поезијом, мада знамо да је на тим местима страдао велики број војника. „Крв праведна пере од свију грехова“, рекао би велики српски песник Његош, што је изгледа објашњење тог неземаљског спокојства које можемо осетити, рецимо, на слици „Горничевски вис“, где је изгинуо скоро цео 17. пешадијски пук за ослобођење овог стратешки важног положаја.
Стравично страдање српске војске, њихових савезника и локалног становништва у вихору Великог рата може изгледати нестварно, као и мирноћа са којом су то све очевидци примили. Када још једном погледамо снимке Драгољуба Павловића, видимо и онај део стварности који нам често промиче испод видног поља и који још чешће остаје незабележен. На његовим фотографијама видећемо слике сеоских цркви, попут црквице код села Груништа, поред које се сликао српске официре (23. августа 1917.) и Штаб дунавске дивизије (31. децембра 1917. године). Драгољубова камера затекла је војне старешине како излазе после службе из цркве у Скочивару, на Петровдан 1917. године. Сликао је и скромну славску трпезу коју је престолонаследник приредио за госте у Бачу на дан Светог апостола Андреје Првозваног. Забележени су и народни обичаји: коло како игра испред стана војводе Живојина Мишића, а у коло се ухватио чак и пуковник Тамијански–Монбели. У селу Воштарани забележени су свадбени обичаји – млада када излази из очеве куће три пута се прекрсти, држећи марамицу у руци. Нису заборављени ни обичаји друге врсте: на једној слици видимо како поп Стојан прелива гроб (1916), а на другој како поменути поп Стојан, заједно са архимандритом Бједовим, служи парастос на гробу наших пострадалих војника у Воштаранима (1917). Опет у ратним условима, на фронту, могло је више главе погинулог саборца само да се стави крст сачињен од два прута да се достојно обележи место витешке погибије. Духовна стварност, помало скривена од првог утиска, дејствовала је неприметно и уносила је смирење међу напаћене људе и брисала прекомерну тугу из њихове душе и бригу са њихових лица.
Током рата, Драгољуб Павловић је премештан из штаба у штаб како је вршена реорганизација српске војске због великих губитака. Место ратног сликара никад није напуштао, мада је повремено морао да иде на лечење. Стигао је да буде и ратни дописник француског листа „Illustration“, који је објављивао његове фотографије и скице војних положаја. Са војском се вратио у отаџбину. Забежио је борбе у окуци Црне реке и ослобађање Битоља и Велеса. Његова камера затекла је Јована Хаџи Васиљевића како разговара са француским официром на улицама ослобођеног Велеса, али и групу заробљених Бугара око којих се окупило локално становништво на улицама истога града. Међу последњим снимцима је слика колеге сликара, резервног официра који се разболео током офанзиве на Скопље и умро од грипа 1918. године.
Званично је 24. новембра 1918. године разрешен од војних дужности, после чега се вратио у Београд. Сазнао је да је непријатељ током рата Богословију претворио у своју болницу, а приликом повлачења, поред других драгоцености, однео и обе његове монументалне слике. Упућен је на дужност професора у другу мушку гимназију у Београду. Био је председник струковних удружења: Српског уметничког удружења „Лада“ и, закратко, Удружења ликовних уметника Краљевине СХС (1925). Доста је сликао за саборце, познате личности и јавне институције. Добитник је: армијске похвале од штаба Прве армије, медаље за војничке врлине, ордена Светог Саве IV реда (1925) и ордена Светог Саве III реда (1939). Два пута се женио, а имао је седморо деце (сви из првог брака). Редовно је одлазио у познато лечилиште у Врњачкој бањи. До краја живота посветио се неговању успомене на саборце пострадале у Великом рату. Пензионисан је после Другог светског рата и упокојио се у родном Београду.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.