ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
Живот и молитва су потпуно неодвојиви, то се најконкретније види у данима Великог поста када усрдније него у остатку године пребивамо у молитви, на шта нас подстиче и целокупан богослужбени поредак. Наше промишљање посвећујемо великопосној молитви Светог Јефрема Сирина, која се због свог садржаја и значаја често назива молитвом поста. Због своје песничке природе Свети Јефрем је назван „цитром Духа Светога“. Рођен је око 306. године у хришћанској породици из сиријског града Низибе, а према неким сведочењима место његовог рођења је била шира околина наведеног града. Свети Јефрем је духовно стасавао налазећи се под утицајем и духовним руковођењем великог аскете, знаменитог низибијског епископа Јакова (303-338). Не заборавимо, Сирија је у IV веку имала веома развијен духовни живот. Свети Јефрем је као богомудри песмописац својим великим песничким делима обележио целу епоху у историји сиријске црквене књижевности и духовности уопште. Из његовог житија нам је познат детаљ да је одбио да прими презвитерски и епископски чин, остајући до краја живота у ђаконском чину. Спевао је близу четири стотине химни, а песмословио је посебно о покајању. Силу покајања Свети Јефрем је најконкретније изразио у великопосној молитви о којој ћемо промишљати у наставку. Овај дивни угодник Божји, упокојио се највероватније 373. године.
Текст великопосне молитве Светог Јефрема Сирина:
Господе и Владико живота мога, дух лењости мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми.
Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени слузи Твоме.
О Господе Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем браћу и сестре своје, јер си благослоен у векове векова. Амин.
У току богослужбене године, молитва Светог Јефрема Сирина се на богослужењу произноси искључиво за време Великог поста – свете Четрдесетнице. Њена употреба почиње у уторак и четвртак сирне седмице. Ова молитва се произноси двапут на крају сваке службе у Великом посту, од понедељка до петка, осим суботе и недеље. У недељу на вечерњем наставља се читање ове молитве. Последњи пут се ова великопосна молитва произноси на Велику среду ујутру.
Произношење великопосне молитве праћено је чињењем земних поклона, што сведочи да целим бићем учествујемо у процесу покајања и преумљења на које нас садржај ове молитве позива. Свети Јефрем Сирин не само да моли Бога да му подари дух врлина и да га ослободи духа порока, већ се моли да не буде чак ни трага од порока и да душа буде Христом миомирисна, јер је нама људима много лакше да се ослободимо појединих порока, него духа тих порока. Видимо да светитељ у тексту молитве указује на суштину. Велики Достојевски није случајно рекао да ова молитва садржи целокупни катихизис вере.
Због чега наша света Црква овој молитви поклања посебно место у богослужењу и због чега се толико пута понавља на богослужењима током Великог поста?
Свештени период свете и Велике четрдесетнице је време покајања и свецелог духовног препорода. Целокупан ток великопосних богослужења има покајни карактер и усмерен је на наше увођење у тајну покајања. Велики покајни канон Светог Андреја Критског, старозаветна и новозаветна чтенија, химнографија, све то пред нас износи примере истинског покајања и плодове суштинског преумљења. Молитва Светог Јефрема Сирина није случајно названа молитвом поста, јер је њен садржај саображен са смислом великопосних дана. Понављање ове молитве на богослужењу и чињење метанија, духовно нас буди и подсећа да се налазимо на великопосном путовању које је најпогодније време за побеђивање греха у себи.
Светитељ у првом делу молитве набраја највеће греховне слабости које обузимају човека спутавајући га да са правог пута спасења скрене на стрампутицу. Лењост је прва слабост коју светитељ наводи. Свети Теофан Затворник каже: „Лењост душе и нечињење добрих дела воде душу у погибао и доводе је до тога да зарасте у коров греха. Живот нам је дарован да бисмо хитали да учинимо велико дело чишћења свог срца следујући Господа Исуса Христа. Идење за Господом је делање и често веома тежак рад, а не лењост.“
Подједнако је погубно и властољубље, зато Свети Јефрем Сирин и моли, такође, у првом делу своје молитве: „Господе и Владико живота мога, дух властољубља не дај ми“. Због властољубља је први међу анђелима пао с неба. Господ је рекао својим ученицима, а преко њих и свима нама: „И који хоће међу вама да буде први, нека свима буде слуга“. Властољубље је потреба да се влада другима, да се буде изнад других и да се контролише свет по сопственој вољи. Корен властољубља је у гордости. Молећи се да нам Господ подари снаге да победимо властољубље, Свети Јефрем се моли да победимо и гордост.
Господ је рекао да ћемо за сваку празну реч дати одговор на страшном суду. Зато Свети Јефрем Сирин моли Бога речима: „Господе и Владико живота мога, дух празнословља не дај ми“. Не постоји ништа разорније од празнословља, нити било шта штетније од неуздржаног језика. Преподобни Филотеј Синајски поучава: „Празнословље руши све оно што свакодневно градимо у себи, и све оно што с напором сакупљамо, душа кроз говорљивост поново расипа“. Свети Јефрем Сирин нас подсећа да свака наша реч треба да буде икона речи Божје. У Светом Писму стоји да ћемо „због својих речи бити оправдани и због својих речи бити осуђени“ (Мт. 1, 37).
У другом делу молитве Свети Јефрем се моли да нам Господ подари четири највеће врлине: Целомудреност, смиреноумље, трпљење и љубав.
Грчка реч „σωφροσυνη“ се често преводи као „чедност“ која, као и словенска реч „чистота“, указује да помислимо о потпуном уздржању. Реч „σωφροσυνη“ значи много више, због чега је и њен словенски превод правилнији: „целомудреност“. Човек лишен целомудрености губи своју целовитост. Да би сачувао целовитост неопходна му је мудрост, а у речи целомудреност, изражено је јединство целовитости и мудрости. Преподобни Јован Лествичник каже да је целомудреност целовит поглед на свет. Нецеломудрен човек не може у целини да прихвати ни другог човека, ни самог себе. Такав човек види фрагментарно, узима један аспекат и апсолутизује га.
Према речима Светог Јована Златоуста, смирење је темељ, мајка и почетак свих добродетељи. Смирење је основ и почетак свих хришћанских врлина. Без њега свако духовно здање руши се и пада. Оно је хришћанска азбука спасења. За Преподобног Јована Лествичника смирење је царица врлина, а смиреноумље је безимена благодат душе, чије је име познато само онима који су је упознали на свом сопственом искуству. То је неисказано богатство и Божји дар. Смиреност је капија царства, која уводи у царство оне који су му се приближили, а смиреноумље је божански заклон од којег не видимо своја добра дела. Ава Исидор поучава: „Смирење је велика висина, а гордост велика провалија. Зато вам саветујем да волите прво, да не бисте пали у друго“. Дакле, истинско смиреноумље састоји се у послушању Христу и у држању исте мисли која је и у Христу Исусу (Фил. 2. 5-8).
Говорећи о тајни трпљења, Свети Нектарије Егински поучава: „Трпљење је морална сила која стишава у срцу човечијем пробуђена жалосна осећања и блажи бол у недаћама. Трпљење је врлина, као плод наде на Бога, жалост гради трпљење, трпљење искуство, искуство наду, а нада не постиђује. Трпљење је прва међу врлинама, јер оно као наду даје спасење. Ко је претрпео до краја биће спасен. У трпљењу лежи спасење душа наших’‘. Трпљење је током историје спасења постала темељна врлина Цркве, њена сила и снага која тријумфује у простору и времену. Трпљење је биће пророка, праведника, мученика, исповедника, монаха и сваког вером испуњеног човека. Трпљење је видљива сила Духа Светог, Који преображава и све чини новим, бесмртним и боголиким. У трпљењу безумне силе огледа се увек наступајућа сила Васкрсења у датости и ограничености света, Која кида ланце и окове греха и смрти.
У 33 глави Хиландарског типика, о врлини љубави стоји следеће: „Ништа није веће од љубави, јер љубав је слава и савршенство свих врлина. Све друге врлине и дела људска јесу као удови духовног човека, а љубав је глава и сједињење целог човека. Са љубављу је спојено и високотворно смирење и милостивост и човекољубље, ради којег је и Бог постао Човек“. Да бисмо заволели човека треба да имамо добро срце. Постоји одличан начин да човек одреди да ли може да заволи другог човека и да ли љубав према ближњима може постати удео његовог живота или не. Свако може да одговори на ово питање: ако се у срцу не одазива бол другог човека, ако није могуће осећати састрадавање с другим човеком (не неким од најближих, већ с једним од оних које у црквеном животу називамо ближњима) – то значи да није могуће заволети ближњег. Сликовито речено, никаква љубав не може да израсте на тлу које је нађубрено злом. То није хранљиво ђубриво, већ је то отров који убија људску душу. Због тога се Свети Јефрем моли да нам Бог који је Љубав, подари спремност да јеванђелски волимо како би се у нашем срцу зацарила истинска клица љубави. Ништа нам не вреди ако се ослободимо духа порока и стекнемо све врлине уколико у нашем срцу и нашој души нема љубави.
У трећем и завршном делу молитве, Свети Јефрем Сирин се моли да нам Господ подари духовни вид и способност да сагледамо сагрешења своја и да не осуђујемо браћу и сестре своје.
Свети Лука Кримски пише: „У нашем оку налази се грех који је велики као брвно али га не примећујемо, него само видимо трн у оку брата свога. Сећате ли се како су Господу довели жену ухваћену у прељуби и како је Господ тада рекао: Који је међу вама без греха нека први баци камен на њу“. Време Великог поста нам је даровано да још дубље сагледамо своје грехе и искрено се за њих покајемо. Људи без помоћи Божје нису способни да на прави начин сагледају своје грехе, зато се Свети Јефрем моли да нам Господ подари дар да сагледамо сагрешења своја.
Осуђивање је нездраво духовно стање. Онај ко пребива у њему, мора трпети велику муку и тегобу душевну, тачније – он трпи душевни пакао још пре страшног суда. Ни највеће наше жртве Бог не прима ако осуђујемо брата свога. Ако се неко одрекне и читавог света и свих његових добара ради љубави Христове, и ако оде у најдубљу пустињу и затвори се у најзабаченију и запустелу келију, а осуђује брата свога, све му је узалуд. Човек који се бави само својим сагрешењима је разуман и у њему обитава Дух Свети, он има мир у срцу. Док душа онога који осуђује, личи на узбуркано море. Зато Свети Јефрем и крунише своју великопосну молитву прозбом да нас Господ сачува слабости и греха осуђивања.
Следујући садржају молитве Светог Јефрема Сирина наше унутарње биће куца ритмом великопосног путовања. Ова молитва нас непрестано духовно буди и усмерава, она нас руководи како бисмо се духовно наоружали врлинама, а одбацили греховне слабости, припремајући се тако за Празник над празницима, када ћемо духовно препорођени из дубине душе у свитање пасхалног јутрења запојати: „Ходите примите светлост од Незалазне Светости, и прославите Христа васкрслог из мртвих“.
