ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
Великом посту претходе четири припремне недеље. У овом периоду Посни Триод нам нуди многе богослужбене текстове који нас припремају за свештени период Великог поста. О значају Посног Триода и химнографије ове богослужбене књиге било је речи у претходном тексту у рубрици „Из пера уредника“, а сада своју пажњу посвећујемо конкретно једном богослужбеном детаљу. На јутрењу у Недељу блудног сина, а затим и у Недељу месопусну и сиропусну, после појања полијелејног псалма „Хвалите име Господње“ и „Исповедајте се Господу“, поје се и псалам 136 „На рекама вавилонским“.
Ауторство овог псалма је необично. Псалам 136 је потписан као „Давидов кроз Јеремију“. На основу тога, свети оци Атанасије Велики и блажени Теодорит Кирски тумаче ово „двоструко“ ауторство на следећи начин. Псалам је прорекао Јеврејима будуће уништење Јерусалима и њихово ропство у Вавилону. Цар Давид је живео скоро 1000 година пре Рођења Господа Исуса Христа, а вавилонско ропство догодило се скоро 600 година пре рођења Исуса Христа и 400 година после владавине цара Давида. Свети пророк Јеремија био је савременик Јевреја који су видели уништење Јерусалима. Упутио им је поновљена упозорења о предстојећем уништењу Јерусалима због њихових непокајаних грехова. На тај начин је тумачио псалам 136. својим савременицима и будућим генерацијама. Црква приписује коауторство 136. псалма пророку Јеремији и цару Давиду.
Текст 136 псалма нас враћа у шести век пре Христа. Било је то време безбројних невоља за јеврејски народ. Вавилонци су упали на територију Јудејског царства, опљачкали и уништили Јерусалим до темеља. Опљачкан је и разорен и Храм – у то време једини храм на земљи у коме се величао Истинити Бог. Десетине хиљада Јевреја, како племића, тако и обичних људи, одведено је у вавилонско ропство. Народ је изгубио веру, а самим тим и своје корене. Људи су патили од глади и сиромаштва. Били су очајни.
Још пре почетка Великог поста Црква пред нас као брижна мајка ставља сладости о којима је псалмопојац Давид рекао: „Како су слатке језику мојему речи твоје, слађе од меда устима мојима!“ (Пс. 119, 103). Међу те духовне посластице убраја се и псалам 136.
Ову причу Црква нам кроз богослужење предочава управо сада, у припреми за Велики пост, а не само као лекцију из древне историје. Вавилон је био моћан град који је имао најбоље од онога што је антички свет могао да понуди. Са тачке гледишта многих народа, живот у Вавилону је био привилегија. Али из светописамских сведочанстава знамо да је разлог за ову моћ и развој вавилонске цивилизације било стално противљење Истинитом Богу. Због тога у Библији Вавилон символизује велику привезаност за светска добра, која нас одвајају од Бога. Већина савремених људи налази се, такорећи, у вавилонском ропству, поробљени материјалним достигнућима цивилизације. Спаситељ је ослободио нас хришћане овог „вавилонског ропства“. Ми смо попут старих Јевреја, који су се вратили у рушевине свог родног града, који је тек требало да обнове кроз дугогодишњи напоран рад. Исто тако, ми имамо мукотрпан посао обнове Јерусалима и храма наших душа и тела, уништених грехом. Постоји време плакања и време радости, време загрљаја и време када их се ваља клонити. Ми смо ушли у дане покајања. То је време плача.
Једна од важних поука овог псалма је да се човек не може молити (односно „певати песму Господњу“) док је „у туђој земљи“, односно, док је заокупљен материјалним и овоземаљским стварима. Зато је пост као уздржање тако тесно повезан са молитвом. Још једна важна поука садржана је у последњем стиху псалма, а нећемо погрешити ако кажемо да је то рекапитулација и круна свих претходних стихова у овом дирљивом псалму. У свом дословном историјском смислу, ова линија је страшна и сурова. Описује варварске методе ратовања које су практиковане у древном свету. Али за нас хришћане је важно духовно значење ове линије: против греха се морамо борити на самом његовом пореклу, када се манифестује само у мислима и скривеним жељама. Греси су „бебе“ и „кћерке Вавилона“. Стога је срећан онај ко може да их ухвати у себи и разбије о камен, тј. да се покајте за њих пре него што се дечје мисли распламсају и порасту до нивоа грешних дела и страсти. А овај Камен је Света Црква и Господ наш Исус Христос (Мт. 16,18; 1. Петрова 2,6-8; Рим. 9,33; 1. Кор. 10,4).
„Камен“ је једно од имена Спаситеља. „Ево полажем у Сиону Камен крајеугаони, изабрани, драгоцени; и ко у њега верује неће се постидети“ (1 Пет. 2, 6). Видимо како апостол Петар цитира пророке указујући на Христа. „Камен који одбацише зидари, овај поста глава од угла; од Господа то би, и дивно је у очима нашим“ (Пс. 117, 22 – 23). Овај псалам прориче Христа, и пророчанство ово се много пута понавља у Јеванђељу. „Оци наши су пили духовно пиће од духовне стене која их је следила, а та стена беше Христос“ (1 Кор. 10, 4). Грех је наш највећи непријатељ. Греховне помисли су почетак тог мрачног греховног покрета у души, а тај покрет је уједно и претња да наш ум и цело наше биће буду заробљени грехом. Питамо се: Како да се боримо и изборимо у овом стању? Богослужење нас у овим данима својим текстовима подсећа да је име Христово наше највеће оружје против греха и греховне таме која често помрачује наш духовни вид. Христос је Камен о који треба разбити грех и све греховно. Ова духовна борба именом Христовим подразумева Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Ових пет речи пред нас, такође, износе неке светописамске слике. Према неким тумачењима, ове речи символизују пет камена којима је Давид пошао на Голијата: „И изабра на потоку пет глатких камена и стави их у торбу пастирску, коју је имао“ (1 Цар. 17, 40). Апостол Павле вели Коринћанима: „У Цркви волим рећи пет речи умом својим, да и друге поучим, неголи хиљаде речи језиком“ (1 Кор. 14, 19).
Дакле, Христовим именом побеђујемо, Његовим именом побеђујемо греховне помисли које се рађају у нашем уму и срцу, Христос просветљује наше тамом испуњено срце и ослабађа нас од робовања греху. Све ово, али и много тога другог, Црква нам нуди на духовној трпези у виду богослужбених текстова и богонадахнутих химни. Велики пост који нам предстоји, собом доноси и раскошну богословску и молитвену трпезу, сладост и укус те трпезе можемо осетити и спознати само ако се на прави начин подвизавамо и постимо, ако усмеримо ум у правом смеру, а стегнемо срце покајном тугом молећи се за опраштај. Нека нам Господ подари снаге да у том благословеном подвигу истрајемо!
