Вера у Христово Васкрсење одувек је била угаони камен Цркве, оно без чега би она потпуно изгубила свој смисао и своју снагу. „Јер ако Христос не васкрсе“, казао је свети апостол Павле, „узалуд је вера наша“. Без Васкрсења, узалуд је и сва наша проповед и мисионарско прегалаштво, али и све наше знање, и наша радост, и наша лепота, и наша љубав; узалуд је и рођење наше, и живот наш, и смрт наша; узалуд је све што је наше, и туђе, и свачије; и свака је жеља узалуд, и свака мисао, и свако име – и све је узалуд! Ако нема Васкрсења, онда је човек најтужније биће „у свима световима“, роб „природе“, са којим се она поиграва, варајући га са мало живота, да би га на крају читавог показала ништавним. Ако Христос не васкрсе и не победи смрт, онда живота и нема – остаје само апсурд и неутољена глад за животом и љубављу.
Предукус вечнога живота у Царству Васкрслога Христа утврђује нас у уверењу да иза свих падова, неуспеха и делимичних успеха, иза свих привремених тријумфа смрти над животом, који прате човеково земно бивање, – иза свега тога стоји вечита победа Живота над смрћу, Добра над злом, Радости над тугом. Вера у Васкрсење и искуство лепоте и радости живота, које ову веру прати, јесу најблиставији драгуљ човековог духа, бесцен-благо похрањено у скривницама бића људског. Одатле оно зрачи божанственом силом, дајући човеку снагу да увек изнова воли и ствара за вечност. Одузети човеку то његово благо значило би препустити га бесмислу и мраку ништавила. Оставити човека без вере у Васкрсење равно је убиству. Јер, то значи човека обесмислити, а самим тим и – рашчовечити.
Циљ мисионарске службе је благовест Васкрсења, то је наш темељ и наш смисао. Васкрсење Христово је према речима преподобног Јована Дамаскина „једино ново под Сунцем“, зато што је оно разбило једноличност бескрајног круга рађања и умирања. Зато у Цркви све одише младошћу Христовог живота. Орошену благодаћу Његовом, Цркву кроз све епохе и историјске мене Дух Свети одржава увек свежом и увек новом. Смењују се царства, смењују се цивилизације, а Црква, без обзира на спољашње промене, остаје у својој суштини, у свом односу ка својој Глави, Васкрсломе Христу, Црква, дакле, остаје увек иста, увек себи верна, и – освећујући и обнављајући све и сва у сваком времену – увек савремена и увек млада. Младост Цркве Невесте Христове, јесте у томе што је она вечно пролеће Духа и вечно бујање живота.
Преко Крста Његовог и Распећа открива нам се и дарује неизрецива Тајна божанске љубави. Јавља нам се Бог као вечна истинска љубав, као љубав која се жртвује за друге, за људе и народе, за цео свет. Од такве љубави нема нити може бити веће. На Крсту нам се Христос, Син Божји, показује као Бог Који не само што призива на љубав, него показује љубав на делу, жртвујући се за друге без изузетка.
Голготска Христова жртва је откривење велике тајне саможртвене божанске љубави којом Бог грли и милује свеколики створени свет. У природи је љубави, па и обичне земаљске љубави, да дарује радост и да рађа нови живот. Земаљска љубав је таква зато што је она огледало божанске љубави која је створила васцели свет и удахнула свој дах у целокупну творевину. Уколико је љубав на земљи, међу људима, сличнија божанској љубави, утолико је истинитија и дубља. А нема веће ни истинитије љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје. Таква је била и остала Христова љубав. Таква је и љубав свих Његових следбеника. Стога само они људи који живе том, крсноваскрсном љубављу могу себе сматрати духовно живима и јесу достојни живота вечнога.
Васкрсење Христово је Празник над празницима јер најдубље одређује живот Цркве. Не само овај дан него и свака недеља у години – као дан Васкрсења – сабира верне у Цркву, у заједницу Трпезе Господње. Васкрсли Христос, једини наш Спаситељ, Нада наша, неодвојив је од Свога Тела, које смо ми, заједница многих крштених у смрт Његову и саваскрслих с Њим у нови живот. И зато где је Тело Његово, онде је и Он као глава телу.
Благовољењем Бога и Оца и посредством Светога Духа, Син Божји улази у историју, градећи од ње литургијску заједницу којом узима творевину и сједињује је са Собом, чинећи је тако Својим Телом и ослобађајући је од смрти. То Дух Свети чини сваки пут кад се саберемо на једном месту око једног служитеља ради Евхаристије, односно ради благодарности Оцу што је воља Његова била да нас доведе из небића у биће, и да нас учини причасницима Његовог вечног живота у Христу кроз Духа Светога.
То су свештене истине које нас увек и изнова подсећају да је радост Васкрсења неугасива у срцима нашим уколико активно живимо литургијски, свака Литургија је благовест Васкрсења. Уколико свој живот утемељимо на Литургији, васкрсна радост ће вечно сијати из нашег срца.
*Аутор је уредник мисионарског портала „Кинонија“
Текст је део из васкршњег интервјуа који је на порталу „Ризница“ објављен, 11. априла 2026. године. Интервју у целости можете прочитати у прилогу:
Васкршњи интервју са катихетом Браниславом Илићем: Свака Литургија је благовест Васкрсења