„Крст је чувар целе васељене. Крст је потпора верних. Крст је слава анђела и рана демона“, тако сведочи света Црква о Животворном Крсту Господњем у једној од богослужбених песама која се често поји на Јутарњем богослужењу.
Још једна химна, празнични кондак, садржи дубоко поучне речи: „Онај који се добровољно попео на Крст“. Овде је изражено сведочанство Цркве да је Господ дошао на земљу да испуни вољу свог Небеског Оца, да пострада за људски род, да га искупи од греха, проклетства и смрти. То преноси наше мисли на гору Тавор да бисмо разумели добровољно страдање кроз распеће: „Онај који се добровољно попео на Крст“. Ове речи односе се не само на та далека времена већ и на живот сваког од нас. Хришћанин подражава Христа распињући своје тело са његовим страстима и похотама.
Крст Христов је најгласнија проповед коју је овај свет икада чуо. Крст нам открива бескрајну Божју љубав. На крсту видимо Бога који не кажњава свет због греха, него Бога који сам узима казну на себе. То је љубав која не тражи своје, љубав која се даје до краја, до смрти на крсту.
Господ нам каже: „Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и иде за мном“ (Мк. 8,34). „Крст је знак нашег спасења, наше заједничке слободе и милосрђа нашег Владике“, каже Свети Јован Златоуст. Узети свој крст значи опростити ономе ко нас је увредио. Значи пружити руку ономе ко нас је одбацио. Значи волети и онда када нам се љубављу не узвраћа. То је тежак пут, браћо и сестре. То је узак пут, али то је једини пут који води у Васкрсење. Јер, упамтимо добро: без Великог петка нема Васкрса, а без крста нема спасења.
Пошто се наш Бог ради нас разапео, колико нама приличи да за њега чинимо? Гледајући на призор владичиног страдања и сећањем и надом на славу крста, олакшавамо наше муке. Као што је наш Спаситељ узишао на крст и прославио се доживевши срамоћење и горчине, тако приличи и нама да чинимо, ако некада и пострадамо или доживимо тугу, да би се са Христом и прославили. Са друге стране, када идемо дугим и тешким путем и напором оптерећени, па ако нађемо негде дрво доброг хлада, мало седнемо и одморимо се и као освежени настављамо даље пут и подвиг.
Хиљаде хришћана пре нас носили су своје крстове и достигли Царство небеско. И ми морамо смирено и без роптања, са надом у Божју помоћ, носити крст који нам је додељен промислом Божјим. Не смемо се освртати на друге, завидно мислећи да је њихов живот лакши и једноставнији. Призвани смо да носимо свој крст са радошћу и надом у Бога.
У следећој поучној причи налазимо поуку о крастоношењу. Једног дана, сиромашни човек који се свима жалио на свој живот и свој крст видео је у сну да се налази у пространој соби испуњеној крстовима различитих величина. Сви крстови су били прекривени. Глас је проговорио сиромашном човеку: „Жалиш се на свој крст, на своје сиромаштво. Изабери било који други крст који ти се свиђа.“ И сиромашни човек је почео да бира. Није могао да подигне један крст, подигао је други, али је и он био тежак, трећи је био незгодан, четврти је, такође, био некако чудан. Након што је пажљиво погледао све крстове, сиромашни човек није могао да пронађе онај који му одговара. Некако, ниједан од њих га није задовољио. У далеком углу собе био је још један крст, који сиромах није додирнуо јер му је изгледао превелик и тежак. Међутим, подижући овај крст, сиромах је радосно узвикнуо: „Узећу овај за себе; можда је велики, али је лакши од осталих!“ Скинули су прекривач са крста, а на њему је писало: „Сиромаштво.“ Тако је овај сиромашан човек поново остао са својим крстом сиромаштва. Сада је схватио да је крст који му је Бог послао најлакши и најудобнији за ношење.
Нека Господ, који је први понео свој крст, помогне и нама да свој крст носимо за Њим храбро, без колебања и са вером, и тада нам живот неће изгледати тако тежак, „јер је јарам мој“, каже Господ, „благ, и бреме моје је лако“ (Мт. 11,30).
*Аутор је уредник мисионарског портала „Кинонија“.