Празник Ваведења Пресвете Богородице један је од њених светлих празника који се не темељи на директним светописамским сведочанствима, већ на древном црквеном предању. Предање о празнику увођења у јерусалимски храм Пресвете Богомајке сачувано је код древних отаца Цркве, као и у многим богослужбеним песмама које су написане у њену част. Иако овај Богородичан празник своје утемељење нема у Светом Писму, то никако не умањује његов спасоносни и духовни значај. Писци химнографије празника су митрополит никомидијски Георгије који је написао две литијске стихире и први канон; Лав Вардалис који је написао славу и сада на литијским и хвалитним стихирама; Сергије Агиополит који је написао славу и сада на стиховњим стихирама; Други канон написао је Василије Пагариот, док је канон претпразништва саставио Јосиф химнограф. Празник има један дан претпразништва и четири дана попразништва.
Свети и праведни Јоаким и Ана васпитали су своју кћер Марију у свакој побожности, чистоти и праведности, какви су и сами били, испуњавајући њено срце хришћанским врлинама и страхом Божјим. Према древном црквеном предању, када је Марија имала шест месеци праведна Ана ставила је на земљу како би видела да ли може да стоји. Она је учинила седам корака и вратила се, на шта је света Ана одговорила: „Жив Господ Бог мој, ти нећеш ходити по земљи, док ја не принесем тебе у храм Господњиˮ. Када је Марија имала једну годину, у дому њених светих и праведних родитеља приређено је славље и том приликом првосвештеник је изговорио благослов: „Господе Боже Отаца наших, благослови ово дете и подари му име, да буде прослављено у сваки родˮ. После тога присутни свештеници изговорили су благослов: „Господе Боже славе, погледај на ово дете и пошаљи јој сваки благословˮ. Из ових благослова изречених можемо закључити да је сваки тренутак Пресвете Богородице још од њеног зачећа, преко рођења, испуњен молитвом и Божјим благословима. Врхунац ове молитвене и благословене припреме било је увођење Маријино у јерусалимски храм у трећој години њеног живота.
„Анђели, видевши улазак Пречисте, задивише се“, појимо у богослужбеним песмама овог пресветлог празника. Призвани смо тако и ми, да се заједно са анђелима радујемо и дивимо овом чудесном догађају. Овај дан је велики и значајан у животу Богородице. Овај дан је наговестио да ће Пресвета Дјева, једна од кћери људских, која је при свом рођењу, као и сви ми, била подложна првородном греху, постати „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“.
Родитељи Дјеве Марије, праведни Јоаким и Ана, молећи се да Господ разреши њихову неплодност, заветовали су се да ће, ако се роди дете, оно бити посвећено служби Богу. Када је Пресвета Дјева напунила три године, свети родитељи су одлучили да испуне свој завет. Сабрали су они сроднике и пријатеље, обукли су Пречисту Дјеву у њене најлепше хаљине, певајући свете песме и држећи упаљене свеће, довели су је у Јерусалимски храм. До храма је водило степениште од петнаест високих степеница, којима се могла попети само одрасла особа. Трогодишња Марија, једном постављена на прву степеницу, ојачана силом Божјом, брзо се попела уз све те високе степенице и стигла до врха. Тамо се првосвештеник Захарија лицем к лицу срео са Дјевом Маријом. Надахнут Божјим благословом и промислом, првосвештеник је увео Пресвету Дјеву у Светињу над светињама, где је према јасно дефинисаном правилу могао ући само један човек (првосвештеник) и то само једном годишње. Пресвета Дјева улази у Јерусалимски храм, да би Бог ушао у свет, а Син Божји примио људску природу од Пречисте Дјеве. И већ сада, месец дана пре овог великог празника, почињемо литургијски да доживљавамо предстојеће Рождество Христово, јер нас радосна химна која се чује у храму позива да поздравимо Божанског Младенца који се рађа: „Христос се роди — славите Га! Христос са неба — сретните Га!“ Док заједно са црквеним песником величамо Пресвету Дјеву, света Црква нас позива да поделимо са анђелима радост овог чудесног догађаја: „Анђели и људи, почастима величамо улазак Дјеве, јер је са славом ушла у Светињу над светињама“. Међутим, поштовање и дивљење чудесном промислу Божјем пројављеном над Пречистом Богородицом, није довољно. Пресвета Дјева је изабрана међу нама, из људског рода, и припада нама више него анђелима, због тога је потребно да наше молитвено дивљење крунишемо угледањем и подражавањем њеном примеру.
Прослављајући празник Ваведења Пресвете Богородице, својим духовним погледом, размишљамо о њеном уласку у храм Господњи, где су је праведни Јоаким и Ана донели као драгоцени дар Богу. Тамо је провела дванаест година, растући духом и телом, у непрестаној молитви, посту и послушању. Угледајући се на Пречисту Дјеву Марију, и ми улазимо у храм Божји остављајући за прагом свакодневну вреву живота, остављајући за собом све што је пролазно, бесмислено, штетно, сувишно и ружно, да бисмо уживали у тишини молитве, радости заједништва са Богом, са Преблагословеном царицом неба и земље, са анђелима и свима светима, да бисмо пронашли уточиште у овом тихом уточишту молитве и благодати од буке и олуја суровог и хладног света. Као што је Дјева Марија тајанствено духовно расла у Јерусалимском храму, тако у сваком храму хришћанин расте и јача духом, васпитава се за небо, учи се молитви и добија благодатну снагу за борбу против греха. Свако ко, остављајући по страни све светске бриге, долази у храм са искреном жељом да се моли, враћа се миру са Богом у срцу и, не бојећи се никога и ничега, наставља да живи у миру и радости, живећи по Јеванђељу.
Црква је дом Божји и Царство небеско на земљи, а ми се трудимо да тај свештени дом учинимо што лепшим: позлаћујемо олтаре, изображавамо иконе, украшавамо га камењем и цвећем, доносимо најбоље што можемо у дом Божји. Али постоји и други дом, који представља сама Богородица. Човек је створен по лику Божјем, и тај лик претпоставља унутрашњи свет, и то не у строго анатомском смислу. Наш унутрашњи простор нема ширину ни дубину; наше мисли се могу протезати од безграничних галаксија до кухиња. Овај свет је огроман и он се, такође, назива храмом. А његов намештај су наше мисли. И наш унутрашњи простор је намењен Божјем пребивалишту. Човек је храм Духа Светога, и стога свет наших мисли треба да буде леп, миран, радостан, побожан и искрен. Тада нам Господ говори. И наша молитва је божанска служба која се одвија у нашем унутрашњем храму. Зато свештеници и духовни оци неуморно понављају: молите се, читајте акатисте, молите се — то је ваше сопствено богослужење. Та комуникација са Богом је најважнија ствар у животу сваког човека.
Богородица нам даје осећај како треба да уђемо у храм. Она је већ поседовала храм у њеном најбољем облику у себи. У њој су владали радост, мир и захвалност Богу. Пример Пресвете Богомајке нас увек духовно буди и подстиче да увек устајемо из греховног блата у којем се (пре)често налазимо. Када паднеш – устани, то нам поручује Пресвета Богородица која је свеколико своје биће саобразила вољи Божјој. Ова борба, ово пењање уз мердевине са последњим дахом, једино је што ми, у својој грешности и крхкости, можемо да принесемо Господу. Прослављајући овај диван празник ми се молимо да нам Пресвета Богородица, мала девојчица која се лако попела уз високе степенице, буде пример и помоћ. Она је наша заступница, она је наша заштита и она ће молитвеним покровитељством помоћи свакоме од нас. Ми смо призвани да уложимо све напоре да побеђујемо своју грешну природу, како бисмо се попели уз духовне степенице приближавајући се Престолу Божјем, како бисмо у његовом средишту потврдили суштину наше вере и нашу жељу да будемо са Богом. На крају, са црквеним песником величамо Пресвету Дјеву речима химне: „Ти си проповед пророкâ, ти си слава апостолâ, а мученикâ похвала. Ти си свима на земљи обнова, Дјево Мати Божја. Тобом смо са Богом измирени, зато славимо твоје увођење у храм Господњи и са ангелом ти сви у песми кличемо: радуј Пречиста, јер смо твојим молитвама спасени“.
*Аутор је уредник портала „Кинонија“.