Најстарији написан Акатист, јесте Благовештенски акатист, посвећен Пресветој Богородици. Овај Акатист, чита се на јутарњем богослужењу, у суботу пете седмице Великог поста, које се, у манастирима служи као бденије, док се у парохијама чита у оквиру повечерја, у петак увече, исте седмице – што је пракса Грчке Цркве. (пожељно је да иста пракса буде и код нас, свакако, по благослову настојатеља). У нас, чита се на јутарњем богослужењу суботе, које се служи у петак увече. У богослужбеној пракси Грчке Цркве, такође, делови овог Акатиста се читају по статијама, у прва четири петка Великог поста на Малом повечерју, што се, однедавно, практикује и у неким храмовима наше Српске Цркве (о томе је први пут указано у Типику – Богослужбеним напоменама за 2014. годину, који излази у издању Светог Архијерејског Синода наше Помесне Цркве, од тада, непрекидно све до данас).
Акатист је богослужбена песма – химна, својеврсна аколутија, за време чијег читања – у древности је појан – не седи се. То и значи грчка реч „акатистос“ – неседалан (словенски). Професор др Ђорђе Трифуновић, пишући о Акатисту као српскословенском књижевном појму, истиче: „После уводног кондака (словенски „Вазбраној Војеводе“), дванаест икоса укршта се наизменично са дванаест кондака. Икоси се завршавају рефреном „Хере Нимфи, Анимфевте“ (Радуј се, Невесто Неневестнаја), што је употребио још Роман Мелод у 14. химни Богородичном Благовештењу. Кондаци се завршавају рефреном – „Аллилуиа“. Тако су двадесет и четири строфе својим почетним словима поређане у алфабетском акростиху (од „алфе“ до „омеге“). Акатист је испеван у ритамско – тонском стиху и поје се у осмом гласу.“ (Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, друго допуњено издање, Београд, 1990, стр. 15 – 18).
Служба Акатиста је повезана са Великим постом. Блаженопочивши професор др Јован М. Фундулис, говорећи о томе, наглашава: „Велики празник Благовести увек пада током периода Поста (може се догодити и после Васкрса – прим аут.) То је једини велики празник који због жалбеног карактера Четрдесетнице нема предпразништво ни попразништво. Управо овај недостатак треба да покрије појање Акатиста, у деловима на повечерју петком и у целости у суботу пете недеље поста. Петак вече у богослужбеном смислу припада суботи, а субота и недеља су једини дани Поста у којима је допуштено празновање радосних догађаја и у које се премештају празници који падну у току седмице. Према одређеним типицима Акатист се појао пет дана пре Благовести, а према неким другим, на јутрењу овог празника. Акатист је кондак Благовести, химна оваплоћења Логоса Божјег.“ (Јован М. Фундулис, Словесно богослужење, са грчког превела Драгица Тадић Папаниколау, Крагујевац, 2014, стр. 46 -50).
Спомен Акатиста је 10. марта, а то је време у које обично пада субота пете седмице Поста, јер се прво избављење Цариграда догодило тога датума и везан је за Чудотворну Икону Пресвете Богородице – Одигитрију (Путеводитељницу).
Блаженопочивши Епископ Хризостом (Столић), наводи да је „песму Акатист Богоматери, како се држи, написао патријарх Сергије (610 – 638), сарадник византијског цара Ираклија (610-641) у знак благодарности Пресветој Богородици што је – као заштитница Цариграда – спасла тај град непријатељске персијске војске 626. године, кад је непријатељ био много јачи, толико, да је на једног Грка долазило десет Персијанаца. Док је тако, Граду претила опасност, патријарх је храбрио, и бодрио, верне вером у Бога и у Богородицу. У ту сврху и узео је архипастир – једнога дана, из влахернске цркве – Нерукотворену икону Господњу, ризу Пречисте Богородице, и део Часнога Крста, те с народом обишао два пута по зидинама Цариграда, молећи се Богу да разагна опсаднике. Дошавши – с литијом – до залива, патријарх се дотаче ризом Богородичином тихе воде морске, иза чега узавре море, и подиже се велика бура, која потопи непријатељске бродове. Персијски војници који су били на копну приповедаху касније, да су за време литије гледали Госпођу царског изгледа, Која је изашла из влахернског храма, и после извесног времена – нестала. На сличан начин, помоћу Богородичином, спасен је Цариград и од Сарацена, 670. године, за време царовања Константина Погоната, и 716. године – за време Лава Исавријанина. (Јеромонах Хризостом (Столић) Хиландарац, Православни светачник, том други, Београд, 1989, стр. 669 – 670).
Објашњавајући због чега се на дан Акатиста прославља Икона Одигитрија, коју је, према Предању, иконописао Свети Апостол и Јеванђелист Лука, блаженопочивши протопрезвитер-ставрофор др Лазар Мирковић пише: „Приликом опседања Цариграда ношена је за време литије нерукотворена икона Богородице, звана Одигитрија… Свети Лука је послао ову икону у Антиохију државном Теофилу (Лк. 1,3), коме је он написао и послао своје Еванђеље и књигу Дела апостолских. Из Антиохије, где су верни са великом побожношћу поштовали ову икону, после много година била је донесена у Јерусалим, затим ју је Евдокија, жена Теодосија Другог (408 – 450), која је путовала у Јерусалим на поклоњење светим местима, из Јерусалима послала у Цариград сестри њезиног мужа светој Пулхерији, у знак мира и љубави. Ова је са радошћу примила икону и поставила ју је у Влахернску цркву, где се чувала и риза Богородице. Пулхерија је установила у Влахернском храму мољење Богородици и опходе са иконом Богородице Одигитрије сваке недеље у уторак. Ова икона у Влахернском храму учинила је многа чуда. Тако се Богородица јавила једном двојици слепаца и довела их је у Влахернску цркву ка својој икони, и дала им је вид. Од тада су почели звати ову икону Одигитрија – Путеводитељница и тај назив остао јој је за свагда и утврдио се трикратним избављењем Цариграда од непријатеља, која Црква приписује невидљивом заступству Одигитрије.“ (Лазар Мирковић, Хеортологија (или историјски развитак и богослужење празника Православне Источне Цркве), Београд, 1961, стр.156 – 159).
У литургичкој науци до данас је остао споран аутор овог Акатиста. Као могући писци овога дела, помињу се: Свети Роман Мелод, Георгије Писида, цариградски патријарси – Сергије, Свети Герман први, Свети Фотије Велики, као и Свети Георгије Никомидијски, Свети Јован Дамаскин и песникиња преподобна Касија. Они су живели и стварали у временском периоду од 6. до 9. века. По свему судећи, највероватније је да цариградски патријарх Сергије није написао овај Акатист. По мишљењу поменутог проф. Фундулиса, ова химна је много древнија, јер се у њој не помињу догађаји од 8. августа 626. године, када је Цариград први пут ослобођен, већ друге теме, од којих је најважнија тема Оваплоћења Христовог и Благовести. Значајно је и мишљење проф. Мирковића, који је, проучавајући древне типике, увидео да се у њима све до Евергетидског типика, не помиње овај Акатист. Дакле, тек од 12. века, у типицима је наведена аколутија Акатиста у суботу пете седмице свете Четрдесетнице.
У нашим средњовековним богослужбеним књигама, рукописним и штампаним, налази се последовање Акатиста. У нашем најстаријем српскословенском штампаном Псалтиру са последовањем из 1495. године, изложен је чин Акатиста у оквиру вечерњег и јутарњег последовања суботе пете Великога поста.
На српски језик, Благовештенски акатист, у своје време, превели су свештеници: др Лазар Мирковић, Јован Степанов, парох старобечејски, као и преподобни Јустин Поповић.
Поводом овогодишњег великог јубилеја химне Акатиста – 1400 година од када је први пут појана, Цариградска патријаршија објавила је Патријаршијску и Синодску енциклику у којој, у закључку, „позива вернике на духовну будност, напомињући да „Акатист позива сваког верника да остане будан и постојан… у смирењу и молитви, посебно у ери обележеној искушењима и сукобима. Такође, изражава наду да ће Богородица наставити да штити свет и даје мир „који превазилази сваки разум“ (Оrthodoxtimes.com, са енглеског превела редакција портала Ризница, 23. март 2026).
Стога, ускликнимо и ми, из дубине душе, Њој, Матери Бога нашега: „Радуј се, Невесто, Неневестна!“
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“