ПИШЕ: Протопрезвитер Петар Бикар
Свети Никодим, Архиепископ Српски, рођен је око 1270. године. У запису монаха Гервасија, на Апостолу из 14. века, који се чува у манастиру Хиландару, пише, да је он био „от области западније страни, земље рашскије рекомије србскије“. Монаштво је примио на Светој Гори. Године 1290. монах Никодим је вршио послушање параеконома хиландарског метоха Светог Ђорђа у Солуну. Игуман манастира Хиландара је постао 1311. године и ту службу је савршавао до 1317. године, када је 12. маја, на Спасовдан, изабран за десетог Архиепископа свих Српских земаља и поморских. Као хиландарски игуман, ишао је у Цариград код византијског цара Андроника Другог, по налогу краљева Милутина и Драгутина, међу којима је тада владао раздор, и српског државног сабора. Тада му је цар уручио једну хрисовуљу – даровницу за манастир Хиландар, због помоћи коју му је указао српски краљ у борби против Турака у Малој Азији. После повратка из Константинопоља, у коме је боравио крајем 1311. и почетком 1312. године, игуман Никодим учествује у раду светогорског протата. Лета 1316. посећује краља Милутина у двору и измољава од њега помоћ за испосницу Светог Саве у Кареји у коју се убрзо повлачи и из које је изабран за Архиепископа, наследника Светог Саве Трећег, који се упокојио 26. јула те исте године.
Свети Никодим је утицао на краља Милутина, да дозволи повратак свога прогнанога сина Стефана са породицом из Цариграда, кога је, после упокојења краља Милутина, крунисао за краља на Богојављење, 6. јануара 1322. године, а његовог сина Душана за младог краља.
Архиепископ Никодим саградио је цркву Светог Димитрија у архиепископском седишту у Пећи, који је живописан по заповести Светог Архиепископа Јоаникија 1345. године, потоњег првог патријарха српског. Такође, подигао је и цркву у месту Лизица и посветио је Светом Сави Српском.
Десети поглавар Српске Цркве, упокојио се 12. маја 1324. године, у педесетим годинама свога живота. Службу му је написао епископ Марко Пећки почетком 15. века. Посвећен му је придворни параклис у Владичанском двору у Еџворту, Епархије Источноамеричке, трудом и љубављу тадашњег епископа Саве Вуковића, који је докторирао на теми о Типику Архиепископа Никодима 1961. године на Богословском факултету у Београду. (Драгић М. Живојиновић, Архиепископ Никодим I, Историјски часопис, књ.LX (2011), стр. 97 -112)
О Типику Архиепископа Никодима
На Светој Гори, крајем 12. века, када је у њу дошао Свети Сава, богослужење се одвијало по обрасцу атонско – студитског синаксара, насталог у периоду од 10. до 12. века, на основу студитског синаксара солунске редакције. Свети је овај поредак, који је привремено увео у манастир Хиландар, ускоро заменио Хиландарским типиком, који је био превод и прерада Евергетидског типика, насталог на основу цариградске редакције студитског синаксара. Пошто светитељ није превео синаксар Евергетидског типика, него само пролог, богослужење се савршавало по литургијским књигама које су у себи имале синаксарне рубрике Евергетидског типика, а које су преведене од носиоца хиландарске литургијске редакције 13. столећа на чијем челу је стајао Свети Сава. Ове књиге и тај богослужбени образац, први српски архиепископ ће пренети у Србију и по њему ће се служити у српским парохијама и манастирима до увођења Јерусалимског типика који је настао трудом палестинских монаха на прерађивању цариградске редакције студитског синаксара. (Др Владимир Вукашиновић, Кратки преглед развоја литургијског живота Српске Архиепископије од XIII до XVII века, у: Свештена и духовна Трпеза ( огледи из српске литургијске теологије и праксе: XIII-XXI век, ПБФ, Београд, 2016, стр. 52-67.)
Заправо, на Светој Гори, већ је био у 10. веку уведен Јерусалимски типик, али онај који су спровели студијски монаси који су извели синтезу истог са константинопољским азматским типиком, познатој као прва саваитска или прва студијска редакција. Касније, у 14. веку, у време исихастичког покрета, биће уобличена друга исихастичка редакција Јерусалимског типика.
Свети Сава је на основу прве студијске редакције Јерусалимског типика написао Службу Светом Симеону. (Др Ненад Милошевић, Типик Светог Саве, Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати, књ. 17(2015) 27-35). Мишљења смо да Свети Сава није намеравао да уведе у Српску Цркву Јерусалимски типик друге исихастичке редакције, иако је делимично упознао зачетке таквог богослужења приликом свог другог хаџилука у Свету земљу 1230. године.
Свети Архиепископ Никодим, боравећи у Цариграду крајем 1311. и почетком 1312. године, као хиландарски игуман, присуствовао је богослужењу које су савршавали цариградски, антиохијски и јерусалимски патријарси, по обрасцу друге исихастичке редакције Јерусалимског типика и пожелео је да тај образац уведе и у Српску Архиепископију, сматрајући да ће тако наставити дело Светог Саве које он због маловремености живота није успео да заврши, о чему говори у свом предговору превода Јерусалимског типика. Због тога је послао у Цариград да му се из манастира Светог Јована Претече који је обновио Свети Краљ Милутин, донесе типик, који је он превео а потом је тај превод преписан 1319. године, управо на стогодишњицу добијања аутокефалности Српске Архиепископије. Архиепископ Никодим наводи тачан датум настанка превода – 6827 (1319) године, круг сунца 23, месеца 6, индикта 2.
На почетку Типика, а после предговора, налази се један особит Чин, који је у најновије време препознат као Чин панихиде агрипније сличне истом чину у Евергетидском типику. Ова аколутија, по свему судећи, потиче из богослужбеног светосавског предања које је претходило превођењу Јерусалимског типика друге исихастичке редакције од Архиепископа Никодима, и које треба данас посебно проучавати, јер нам је њега оставио Свети Сава и плод је његовог рада у вези са богослужењем Архиепископије Српске. (Владимир Антић, Карактеристике Српског богослужења и појања на почетку 14. века према Никодимовом типику, У: Свети Краљ Милутин и његово доба, историја, књижевност, уметност, тематски зборник међународног научног скупа „Краљ Милутин и доба Палеолога: историја, књижевност и културно наслеђе“, Скопље 24-26. октобар 2021, „Каленић“, Крагујевац, 2023.)
Блаженопочивши протопрезвитер-ставрофор др Лазар Мирковић, (Пивнице 1885 – 1968, Сремски Карловци) бивши професор Литургике на Богословском факултету у Београду, који се посебно бавио изучавањем Никодимовог типика, утврдио је, да је овај Типик најближи типику који се налази у библиотеци Лавре Преподобног Атанасија Великог у Светој Гори, рукопис бр. 99. Иначе, оно што је од неизмерног значаја јесте то, да је Никодимовог типик данас доступан за изучавање јер га је горе поменути прота Лазар Мирковић, пре Другог светског рата фотографисао од прве до последње странице. Оригинал типика је изгорео приликом бомбардовања Народне библиотеке у Београду, 6. априла 1941 године. Професор Ђорђе Трифуновић, велики поштовалац и ученик почившег проте, приредио је у две књиге издање фототипије изгорелог рукописа Никодимовог типика и рашчитан текст, који је разрешио прота Лазар.
Типик Архиепископа Никодима је први превод Јерусалимског типика не само код нас Срба, већ у читавом словенском свету и предвиђен је за употребу како у парохијским тако и у манастирским заједницама. Нажалост, са уласком новорускословенских богослужбених књига у наше богослужење и престанком употребе српскословенског језика у нашој Цркви, у другој половини 18. века, Типик Архиепископа Никодима престао је да се употребљава и по њему се од тада не савршава богослужење. Потребно је поновно враћање србуља у наше богослужење, па са њима и Никодимовог типика, што је и препознато код појединих наших савремених српских литургиолога. (Арсеније Главчић, докторанд, Типик архиепископа Никодима, Српска теологија данас, 2009, Православни богословски факултет, Београд, 2010, стр. 294 – 307).
Свети Архиепископ Никодим био је и јесте веома значајна личност међу наследницима трона Светога Саве. Био је смирен и смеран и због тога га је Господ и прославио, сачувавши његове свете мошти нетрулежним. Из свог кивота у Пећкој Патријаршији непрестано благосиља свој српски народ и заједно са Светим Савом и свима светима служи небеску Литургију и после седам стотина година од свог блаженог престављења, подстичући све нас да чувамо и ревносно проучавамо његово и наше светосавско српско богослужбено предање.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
