СВЕТИ НОВОМУЧЕНИК СТАНКО ОСТРОШКИ
У Житијима Светих о Светом Новомученику Станку налази се само кратак запис о Светом Станку Чобанину, забиљежен од стране Светог Аве Јустина Поповића у вријеме док су свете мошти Станкове почивале у Горњем манастиру острошком.
”Дечака Станка, који чуваше овце и никшићком крају Црне Горе, убише Турци код оваца за веру хришћанску 15. септембра 1712. године. Његове свете и нетљене мошти – две посвећене дечије ручице, почивају у Горњем манастиру Острогу у црквици Часног Крста, где се подвизавао Свети Василије Острошки. О мученичкој кончини Станковој постоји запис у Горњем Острогу – у кивотићу где му почивају Свете и нетљене руке.“ (Архимандрит др Јустин Поповић, Житија Светих за април, Бгд.,1973., стр. 456.)
Оно што је историји познато, а што се односи на годину страдања Светог Станка која се у Житијима наводи, то је да су Турци 1712. године попалили Бјелопавлиће, што обухвата и извјестан број подострошких села одакле, према локалном предању, води поријекло Свети Новомученик Станко. Локалних предања о Светом Станку, према поменутом истраживању, има поприличан број. Као што је увијек случај када је у питању усмјено народно предање, тако и овдје имамо карактеристичну појаву варијантности једног предања, те се Свети Станко негдје описује као „свето дијете“ обдарено необичним благодатним даровима, а негдје као чобанче које је хтјело да заштити своје стадо оваца од Турака који су плијенили стоку и које је тако пострадало. Међу предањима познато је и једно које говори о одбијању Светога Станка да престане да се крсти када су му Турци то наредили. То се догодило у вријеме поменуте похаре Бјелопавлића, у којој су Турци сјекли и убијали људе, а извјестан број су намјеравали да интернирају у околину Сарајева, у централну Босну и да их насилно преведу у ислам. Будући да Свети Станко није хтио да се потурчи, крстећи се од ужаса, Турци су му наредили да престане да се крсти. Но, како је Свети Станко наставио пред њима да се крсти, они му најприје посјекоше руке, а потом спалише у Вељој Пећини, на планини Незброј, која се налази изнад подострошког села Подвраће. Према предању, у поменутој пећини спаљен је народ који није успио на вријеме да побјегне и нађе уточиште од Турака, па како их Турци открише, тако их у Вељој пећини спалише, а са њима и Светог Станка. Мјештани села касније пронађоше његове свете и нетљене руке и однијеше у Острог гдје се до данас чувају.
Како се култ Светог Станка у народу ширио појавила се потреба да се изгради и храм посвећен њему, гдје би се и похраниле његове свете и нетљене руке.
Храм Светог новомученика Станка почео је да се гради, са благословом Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, 1. јуна 2003. год., а освештан је у славу Божију 18. децембра 2004. године.
Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, Преосвећена господа захумско-херцеговачки Григорије, будимљанско-никшићки Јоаникије и диоклијски Јован, са свештенством и вјерним народом извршили су освећење новоизграђене Цркве Светог Новомученика Станка у манастиру Острог. Том приликом у цркву су пренијете мошти Св. Новомученика Станка и посмртни остаци 27 чланова Главног штаба Краљевске војске у Отаџбини за Црну Гору, Боку, Херцеговину и Стари Рас, пострадалих од братске руке 18. октобра 1943. г. После преноса земних остатака и парастоса острошким жртвама бесједио је академик Матија Бећковић, а у име Одбора за пренос острошких жртава захвалио је Миодраг – Мишко Станишић.
Храм Светог Новомученика Станка се налази изнад Доњег острошког манастира, и у њему су његове свете нетљене мошти пред којима се моле и поклањају безбројни хришћани из цијелога свијета, иштући помоћ и благослов Светог Новомученика Станка, чијим молитвама Господ нека помилује и спасе сав Христољубиви народ . У овом храму се од освећења и обављају крштења вјерног народа. Митрополит црногорско-приморски и игуман острошке светиње г. Амфилохије установио је да спомен, празник посвећен Светом новомученику Станку, буде 18-ог децембра.
Свети новомученик Станко је и заштитник дјеце. Црквени хор из Никшића носи име Светог новомученика Станка Острошког по благослову Митрополита Амфилохија од 1993 године.
У манастиру Острогу се данас подвизава и монах Станко, који је добио име по светом новомученику Станку.
У припреми је служба и акатист Светом новомученику Станку, коју је написала монахиња Олимпијада Кадић, и овом приликом објављујемо први кондак из Акатиста и молитву Светом Станку:
Кондак 1
Шта се сија на Острогу славном?
Ил’ је сунце, ил’ су звијезде сјајне?
Нит’ је сунце, нит’ су звијезде сјајне,
Него Црква Станка Мученика,
Новопросијалог Христовог војника,
Што се није Христа одрекао,
Већ рукама весело крстио,
Зато му их Турци посјекоше,
А Господ их нетљеним сачува,
Да појемо с’ Божјим Ангелима:
Радуј се, Мучениче Станко, дијете млађано, (или: чобанче млађано)
Јагње Божије, за Вјеру Христову заклано!
Молитва Светом Новомученику Станку Острошком
Свети Станко, Христов Новомучениче, који сада са Витлејемском дјецом на Небу блаженствујеш и са Севастијским младенцима се радујеш, са Ефеским младићима ликујеш и са Момишићким ђацима весело празнујеш, и са безбројном дјецом свијета, са Христом пострадалом, весело појеш, молимо те, недостојни, помози и нама да смјерни Христови ученици останемо и да се у Небеском Царству дјеце Божије, молитвама твојим, нађемо. Амин.
Извод из бесједе Његовог високопреосвештенства Митрополита Амфилохија на дан освећења храма посвећеног Светом новомученику Станку 18. децембра 2004. године:
”У име Оца и Сина и Светога Духа. Камен који одбацише зидари, постаде угаони камен и дивно је то у очима нашим. Ријечи, драга браћо и сестре, које се односе на одбаченог, презреног, опљуваног, распетог голготског мученика Христа Бога нашега. Зидари земаљске среће одбацили га, као што зидар одбацује неки од каменова када гради своју кућу. Међутим, онај који је био одбачен, презрен и распет, Он се показао крајеугаоним каменом васионе. Открио и јавио се тајном Свога васкрсења као Онај кроз кога је све постало што је постало и који је Својом Божанском љепотом, Божанским ликом украсио љепотом сва створења видљива и невидљива и који Својим промислом чува свако биће и створење, дарује му свјетлост, живот и непролазност а на првом мјесту човјеку чије је тијело примио на Себе, уселивши се у нашу природу и обасјавајући Својом вјечном свјетлошћу свакога човјека који долази у овај свијет.
Ова стијена на којој је саграђен храм, данас освештан, новомученика Станка Острошкога, и она је била, попут онога чијем имену је од данас посвећена, била заборављена. Али, оно што је чекало вјековима да добије свој смисао, ова стијена је ево, данас на овај дан, добила свој смисао уписан у њу силом Божанском и Божанским промислом. И ова стијена коју нијесмо примјећивали до скора, ево данас, и она постаје угаони камен, један од угаоних каменова ове острошке светиње. Посвећена имену Божијем постала је од данас мјесто свједочења Њега као крајеугаоног камена, Христа Бога нашега, мјесто просвећења, мјесто освећења, мјесто приношења Његове бескрврне жртве, Тијела и Крви Његовог за спасење свијета. Ова стијена, ево, узрасла у овај чудесни дивни храм први такав посвећен Светоме новомученику Станку Острошкоме. Ево његове свете ручице дошле овдје у овај свети храм, његове ручице посјечене за Христа, добиле своје тијело, јер шта је друго овај храм него је тијело симбол Тијела Христа Бога и симбол пострадалог распетог, али и васкрслог тијела новомученика Станка.
Новомученик Станко, дијете коме су нудили славу и част, али дијете часно и честито, у чијем срцу се разгорио огањ вјере у Христа распетога и васкрслога, није се одрекао Христа. Ради је прихватио да буде сасјечен на комаде за Христа, него ли да прихвати обману безбожничку свога времена. И Бог, у знак свога благовољења, Христос Господ сачувао је за његову мајку и за мајку Цркву, и за ову светињу, сачувао је његове руке да нас милују, благосиљају и да од сада па убудуће из ове светиње свједоче како је дивно бити свједок Христа Бога, и како само они који живот свој жртвују за светињу, за име Божије, за ближње своје, они остају записани у вјечном памћењу Божијем, у људском и памћењу Цркве Божије.
И то је дакле дивно у очима нашим на овом камену, овај новомученик Станко, од данас ево га још снажније свједочи Христа Бога. Његове свете ручице сабираће убудуће вјекове око себе, све оне које буду долазили да се поклоне острошкој светињи Св. оцу нашем Василију Острошком и да приме благослов од њега који је такође претрпио добровољно страдање, подвиг и распеће, и који кроз вјекове, распет у име Господње, али и испуњен Господњом силом васкрсења, васкрсава хиљаде стотине хиљаде душа које се окупљају, као и ми данас, и који ће се окупљати око његових светих моштију. И то је дивно у очима нашим јер и то је причасно, као и руке новомученика Станка, као и подвиг Св. оца нашег Василија.
Ево данас, на овој стијени поред тога великога божанског дара, имамо још један дар и благослов, и ми, и они који су пострадали за Крст часни и слободу златну, који очекују да буду похрањени овдје, на камену на коме је никао овај свети храм и узрасла ова светиња и на коме ће почивати руке новомученика Станка. Овдје су, заједно са нама данас, понижени, згажени са оскрнављеним гробовима, са оскрнављеним споменом и поменом, 27. наше браће и отаца који су овдје поред ћивота Св. Василија Острошког жртвовани, поклани, практично без суда и пресуде. И не само што су убијени без суда и пресуде, него до данас њихов гроб је био оскрнављен заборављен, презрен. Многи су се уклањали од њихове гробнице, да их не би случајно неко видио да поред њих пролазе. Будите увјерени да има и данас, оних који су од страха изостали да буду овдје. Толико је дубок страх ушао у људске кости и толико се зло и братомржња испртила на ово свето мјесто, да тај страх ни данас људе не оставља. Али они које људе остављају и које људи презиру, ево их данас прослављају се на овом светом мјесту. И докле буде било овога светога мјеста, а биће га докле је свијета и вијека, памтиће се поред новомученика Станка, памтиће се и они који су овдје побијени, који су се суочили и сукобили са два велика зла 20. вијека: са нацифашистичким злом, оним злом и оном идеологијом која је обоготворила крв и тло, и са оном другом идеологијом која је обоготворила класу и обоготворила човјека коме је дах у носу, човјека без Бога и против Бога.
Та два страшна искушења која су крвљу засијала сву Европу и читав свијет, су она искушења са којима су се суочили они које ми данас овдје сахрањујемо. И да буде још страшнија прича, они који су њих осудили на смрт и њихови идеолошки потомци, они су данас главни носиоци оних идеја ради којих су их побили и они који су њих жртвовали. И нека је тако, али нека им Бог да разума да схвате колико је велико зло учињено и да прихвате истину о овом страшном догађају голготског страдања, острошке голготе која ево овдје постоји и са које капа крв страдалника већ 61. годину.
Све што је драга браћо, истинско и часно у историји рода људског, оно је засновано на жртви, на голготској жртви, на Христовој жртви, и на жртви оних који су се у име Бога, у име Христа, жртвовали за светињу и за ближње своје. Ова светиња привлачи милионе људи управо зато што је утемељена на жртви богоносној – христоносној голготској жртви. Овој жртви се придружују и они које данас овдје похрањујемо, а мјера жртве то је закон историјски – мјера љубави. Нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближње своје”.
