ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела 14, 20–27)
У дане оне, изиђе Павле с Варнавом у Дерву. И проповиједајући јеванђеље граду ономе и придобивши много ученика, вратише се у Листру и Иконију и Антиохију, утврђујући душе ученика и савјетујући их да остану у вјери, и да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије. И рукоположише им презвитере за сваку Цркву, па помоливши се Богу с постом, предадоше их Господу у кога вјероваше. И прошавши Писидију, дођоше у Памфилију, и говоривши ријеч Господњу у Перги, сиђоше у Аталију, и оданде отпловише у Антиохију, одакле бијаху предани благодати Божијој на дјело које извршише. А кад дођоше и сабраше Цркву, казаше све шта учини Бог с њима, и како отвори незнабошцима врата вјере.
Читање из Светог Јеванђеља по Јовану (Јн. 9, 39–10, 9)
Рече Господ дошавшин Му Јуејима: За суд ја дођох у овај свијет, да виде који не виде, и који виде да постану слијепи. И чуше ово неки од фарисеја који бијаху са њим, и рекоше му: Еда ли смо и ми слијепи? Рече им Исус: Кад бисте били слијепи, не бисте имали гријеха; а сада кажете: видимо, тако ваш гријех остаје. Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту, он је лопов и разбојник. А који улази на врата пастир је овцама. Њему вратар отвара, и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их; и када своје овце истјера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов. А за туђином неће поћи, него ће побјећи од њега, јер не познају глас туђинаца. Ову причу каза им Исус, али они не разумјеше шта бијаше то што им говораше. Тада им рече Исус опет: Заиста, заиста вам кажем: ја сам врата овцама. Сви који год дођоше прије мене лопови су и разбојници; али их овце не послушаше. Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи.
ТУМАЧЕЊЕ
Павла каменоваше и изгонише га из града
Колико је било оних који су поверовали, а нико од свих њих није се показао као што се он показа! Оно што иштемо јесте искреност када душа крене ка смрти. Није могуће да се уђе у Царство без Распећа. Шта онда да чинимо? Исто што и Павле: није мрзео оне који су га каменовали и изгонили већ се опет вратио у тај град да буде доброчинитељ онима који су га каменовали. Ако ти учиниш исто и тебе ће каменовати…
Павле је задобио Царство, а људе је одвојио од греха и привео их Богу: то су добра већа од царске круне… То је оно што треба да укажемо Христу у прогону: не проповедај тада о вери, већ о трпљењу. Јер су они сломили олтаре и побили пророке. Тако да када чине већа безумља, Бог шаље веће доброчинитеље (међу њих). (Св. Јован Златоуст, Омилија 31 на Дела. 14)
Онај ко улази на врата добри је пастир овцама
Са добрим разлогом он зове Свето Писмо вратима, јер се преко Писма улази ка Богу и тада се задобија богопознање. Писмо су и безбедна врата од јеретика, оних којима није дато да уђу у тор јер нису пастири. Када нас води Оцу, Он себе назива вратима, а када се брине о нама себе назива пастиром… како би показао да ће све људе водити ка Истини. Тако у истом духу, када шаље овце, не шаље их на пут вуцима, већ управо међу вукове (Мт. 10, 16). Он је послао слепог међу Јудеје, а он чуо је Његов глас и познао Га. (Св. Јован Златоуст, Омилија 59 на Јн. 9, 2, 3)
Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији, него прелази на другом мјесту, он је лопов и разбојник. А који улази на врата пастир је овцама. Њему вратар отвара, и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их. И кад своје овце истјера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов. А за туђином неће поћи, него ће побјећи од њега, јер не познају глас туђинаца.
Сликовити начин приповедања у овој причи позајмљен је из пастирског живота у Палестини. У топло време стада су обично остављана на пашњаку, али у невреме су их угонили или у природне пештере или у посебно направљене торове; а неко од пастира би остајао сву ноћ код врата да чува стада. Разуме се, за пастире није било потребе да прескачу пруће, то су могли чинити само лопови и разбојници. У ограду су угонили већином по неколико стада заједно; ујутро би пастири, разлучивали стада, при чему су се вешто користили надимцима који су давани овцама. Овце су распознавале своје пастире по изгледу и гласу, и радо ишле за њима, док су од туђих бежале.
Ову причу каза им Исус, али они не разумјеше, шта бијаше то што им говораше. Тада им рече Исус опет: Заиста, заиста вам кажем: ја сам врата овцама. Због недоумице слушалаца Господ открива смисао приче. Под тором овчијим се подразумева Црква старозаветна и новозаветна, овце су верујући, врата у тор то је пут који води тамо, то јест сам Христос, јер нико не долази Оцу до кроз Њега; Он је пут, истина и живот (Јн. 14, 6).
Сви, који год дођоше прије Мене, лопови су и разбојници, али их овце не послушаше. Истинског Пастиреначалника представља Христос, а ко није с Њим и ко не делује у Његово име – не шаље се од Њега, – то јест тај је лопов и разбојник. Такви су били у Старом Завету лажни пророци, такви су били на граници двају Завета – фарисеји, те слепе вође народа, украшени гробови; такви су били и сви јеретици, сви секташки учитељи нашег времена… Али овце их не послушаше – истинска чеда Цркве нису слушала глас својих привидних руководитеља, јер они који их слушају, не припадају истинским чедима Цркве.
Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме, спашће се, и ући ће и изаћи ће, и пашу ће наћи. Само је у Цркви Христовој могуће спасење и само овде верујући може наћи задовољење свих духовних потреба. „Зато вас умољавам, каже Свети Златоуст, да заувек останете под руководством Пастира. А остаћемо када будемо слушали Његов глас. И који заправо Његов глас? Блажени сиромашни духом: Блажени чисти срцем. Блажени милостиви“.
Али, ах! Колико у наше духовно–смутно време лута словесних оваца без пастира, ван црквене ограде, по секташким распућима. Колико се данас секти умножило и колико само завија љутих вукова, лажних учитеља, који не штеде стадо Христово – православни народ. Памтите сами, пријатељи моји, и другима који се колебају сугеришите учење светих отаца. Ван Цркве се може имати све, само не спасење. Ван Цркве се може имати духовни чин, свете тајне, алилуја и Литургија, Јеванђеље, вера и проповед у име Тројединог Бога, али се спасење може обрести само у Католичанској Цркви, учи Блажени Августин.
„Спасење нам се предаје Црквом, а ко је ван Цркве, тај не прима живот вечни“, каже блажени Теодорит, епископ кирски.