ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из прве саборне посланице Јованове (1 Јн. 4, 20 – 5, 21)
Браћо, ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио? 21. И ову заповијест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега. 1. Сваки који вјерује да Исус јесте Христос, од Бога је рођен; и сваки који љуби родитеља, љуби и рођеног од њега. 2. По томе знамо да љубимо дјецу Божију кад Бога љубимо и заповијести његове држимо. 3. Јер ово је љубав Божија – да заповијести његове држимо; а заповијести његове нису тешке. 4. Јер све што је рођено од Бога побјеђује свијет; и ово је побједа која побиједи свијет – вјера наша. 5. Ко је тај који побјеђује свијет до онај који вјерује да Исус јесте Син Божији? 6. Он је тај што дође водом и крвљу, Исус Христос; не само водом, него водом и крвљу; и Дух је онај који свједочи, јер Дух је истина. 7. Јер је троје што свједочи на небу: Отац, Логос (Ријеч), и Свети Дух; и ова тројица су једно. 8. И троје је што свједочи на земљи: дух, и вода, и крв; и ово троје су уједно. 9. Ако примамо свједочанство човјечије, свједочанство је Божије веће; јер ово је свједочанство Божије које је посвједочио о Сину својему. 10. Који вјерује у Сина Божијега има свједочанство у себи; који не вјерује Богу начинио га је лажом, јер ни је вјеровао свједочанству којим је Бог посвједочио о Сину својему. 11. И ово је свједочанство да нам је Бог дао живот вјечни; и овај живот је у Сину његовом. 12. Онај који има Сина има живот; ко нема Сина Божијега нема живота. 13. Ово написах вама који вјерујете у име Сина Божијега, да знате да имате живот вјечни и да вјерујете у име Сина Божијега. 14. И ово је смјелост коју имамо према њему да нас послуша ако што молимо по вољи његовој. 15. И кад знамо да нас слуша што год молимо, знамо да имамо тражено што смо искали од њега. 16. Ако неко види брата својега гдје гријеши гријехом не на смрт, нека се моли, и даће му живот; онима који гријеше не на смрт. Има гријех на смрт, за њега не кажем да се моли. 17. Свака неправда је гријех; а има гријех не на смрт. 18. Знамо да сваки рођени од Бога не гријеши, него који је рођен од Бога чува себе, и нечастиви га се не дотиче. 19. Знамо да смо од Бога, и да свијет сав у злу лежи. 20. А знамо да је Син Божији дошао и дао’ нам разум да познајемо Истинитога; и јесмо у Истинитоме, у Сину његовом Исусу Христу. Он је истинити Бог и живот вјечни. 21. Дјечице, сачувајте себе од идола! Амин.
Читање из Светог Јеванђеља по Марку (Мк. 15, 1-15)
И одмах ујутру учинише вијеће првосвештеници са старјешинама и књижевницима, и сав Синедрион, и свезавши Исуса одведоше га и предадоше Пилату. 2. И упита га Пилат: Јеси ли ти цар јудејски? А он одговарајући рече му: Ти кажеш. 3. И тужаху га првосвештеници много. Али он не одговараше ништа. 4. А Пилат га поново упита говорећи: Зар ништа не одговараш? Види колико те оптужују! 5. Али Исус више ништа не одговори тако да се Пилат дивљаше. 6. А о Празнику ослобађаше им по једнога сужња кога би искали. 7. А бијаше неки, по имену Варава, у оковима са својим устаницима, који су у буни учинили убиство. 8. И повикавши народ стаде искати оно што им свагда чињаше. 9. А Пилат им одговори, говорећи: Хоћете ли да вам пустим цара јудејскога? 10. Јер знадијаше да су га из зависти предали првосвештеници. 11. Али првосвештеници подстакоше народ да је боље да им пусти Вараву. 12. А Пилат опет одговарајући рече им: А шта хоћете да учиним са оним што га зовете царем јудејским? 13. А они опет повикаше: Распни га! 14. А Пилат им рече: А какво је зло учинио? А они још јаче викаху: Распни га! 15. И Пилат, желећи угодити народу, пусти им Вараву, а Исуса, шибавши, предаде да га разапну.
ТУМАЧЕЊЕ
Оно што је рођено од Бога превазилази свет: победа која надилази свет јесте наша вера
Црква Божија која борави у Смирни, Цркви Божијој која борави у Филомилију (= у Фригији) и свима по свим местима епископијама Свете и Католичанске Цркве: милост, мир и љубав Бога Оца и Господа нашег Исуса Христа да (вам) се умножи. Написасмо вам, браћо, све о пострадалим (мученицима) и о блаженом Поликарпу, који као запечативши својим мучеништвом, зауставио је гоњење. Јер, скоро да се све претходно догодило да би нам Господ одозго показао сведочанство по Јеванђељу. Јер, Поликарп је чекао да се преда (на страдање), као и Господ, да бисмо и ми њему подражавали, не гледајући само на себе (и на своје), него и на ближње. Јер то је (својство) истинске и постојане љубави — не хтети да се сам спасаваш, него и сва браћа. Блажена су, заиста, и племенита сва ова страдања, која су се збила по вољи Божијој. Јер треба да будемо још побожнији — да Богу препуштамо (= преносимо) власт над свим. Јер ко се неће дивити њиховом племенитом јунаштву и трпељивости и њиховој љубави према Господу? Они, ударцима исечени тако да се могао видети унутрашњи састав тела све до унутрашњих вена и артерија, трпели су (толико) да су и около присутни незнабошци почели да жале и кукају; а они су до толиког јунаштва дошли да ниједан од њих није ни прословио нити уздахнуо, показујући свима нама да онога часа, (онолико) мучени, одлажаху из тела храбри мученици Христови, или тачније – да је, дошавши ту, Господ био и дружио се са њима. И држећи се благодати Христове, они су презирали светске муке, задобијајући за један час живот вечни. И огањ нечовечних мучитеља беше им хладан. Јер пред очима имађаху (циљ) – да избегну вечни (огањ) који се никад не гаси. И очима срца гледаху горе на добра, чувана за оне који трпе, која „ни ухо не чу, ни око не виде, нити на срце човеку дођоше“, а Господ (их) је показивао њима, који више не беху људи, него анђели. А исто тако су и они осуђени на зверове подносили страшне муке, бацани на даске са клиновима и мучени другим врстама разних мучења…
И молећи се, Поликарпу би (откривено) виђење, три дана пре него што ће бити ухваћен: и виде узглавље своје сво у пламену; па окренувши се рече онима што беху са њим: Бићу жив спаљен! И пошто они (= гонитељи) који га тражаху беху упорни, он пређе на друго имањце, али ускоро (и тамо) дођоше они који га тражаху. Не нашавши га (одмах), ухватише два дечака, од којих један под мукама признаде где је Поликарп. А беше и немогуће да се он сакрије, пошто и они који га издадоше беху његови укућани. А и тужилац, који имађаше исто име са судијом Христовим – Ирод – пожури да га изведе на стадион да би он (као мученик) свој удео усавршио, поставши заједничар Христов, а они који га издадоше да би добили казну самога Јуде. Имајући, дакле, тога дечака са собом, у петак, у час око вечери, изиђоше гониоци и коњаници са својим уобичајеном оружјем, јурећи „као на разбојника“. И у касни сат (вечери) дођоше и нађоше Поликарпа док лежаше у једној соби на спрату. Он је одатле могао отићи на друго место, али није хтео, говорећи: „Нека буде воља Божија“. Чувши пак да су војници стигли, сиђе одозго и разговараше са њима, док се посматрачи дивљаху његовој старости и достојанственом држању, и чуђаху се: зар је толика журба била да се ухвати тако стар човек! А он одмах нареди да им се у тај час постави да једу и пију, уколико хтедну, а од њих затражи да му дају времена да се помоли (Богу) слободно.
А када га приведоше запита га проконзул: да ли је он Поликарп? Кад он потврди, овај га убеђиваше да се одрекне Христа, говорећи: „Поштуј своју старост“ и друге овима сличне речи које они по обичају говоре: „Одреци се, за кесареву срећу. Раскај се, и реци: Уништи безбожнике!“ Поликарп потрешенога лица погледа сву масу безаконих незнабожаца на стадиону и махнувши им руком, уздахну и погледа на небо, па рече: „Уништи безбожнике!“ Када проконзул опет наваљиваше и рече: „Одреци се, па ћу те пустити. Наружи Христа!“ Поликарп му одговори: „Осамдесет и шест година Њему служим, и ништа ми неправо не учини, па како могу похулити на Цара мојега Који ме је спасао?“ Пошто овај опет наваљиваше и говораше: „Одреци се, ради Кесареве среће,“ а Поликарп одговори: „Ако се ташто надаш да ћу се одрећи (Христа), ради Кесареве среће, како ти кажеш, и правиш се да не знаш ко сам, ево чуј са смелошћу: Хришћанин сам! Ако пак желиш да упознаш реч Хришћанства, дај (нам) дан и послушај“. Проконзул рече: „Увери масу!“ А Поликарп рече: „Тебе сам и речи удостојио, јер смо научени да началствима и властима, постављеним од Бога, одајемо дужну част, ону (част) која нам не наноси штету (души); а њих не сматрам достојнима да се пред њима браним“. Проконзул опет рече: „Имам звери, бацићу те њима, ако се не раскајеш“. А он рече: „Позови (их), јер нама (хришћанима) немогуће је покајање од бољега на горе; него је добро променути се од зла на праведно.“ Овај му опет (рече): „Ако се не раскајеш, бацићу те у огањ да сагориш, ако (већ) звери презиреш“. А Поликарп рече: „Претиш ми огњем који на час гори и за мало се угаси, јер не знаш будући суд (Божији) и вечну муку огња припремљеног безбожницима. Зашто оклеваш? Хајде, чини што хоћеш!“
…И подигавши очи к небу, Поликарп рече: „Господе Боже Сведржитељу, Оче Љубљенога и Благословенога Сина Твога, Исуса Христа, кроз Којега смо добили познање о Теби, Боже Анђела и Сила, и сваке твари, и сваког рода праведних који живе пред Тобом. Благосиљам Те, што си ме удостојио овога дана и часа, да узмем удела у броју мученика у’ чаши Христа Твога за васкрсење живота вечнога – и душе и тела, у непропадљивости Духа Светога, у чему да будем примљен пред Тобом данас као жртва угојена и угодна, као што си припремио и предобјавио и испунио, Нелажни и Истинити Боже! Зато Те и хвалим за све, благосиљам Те, славим Те, кроз вечног и наднебесног Првосвештеника, Исуса Христа, Љубљенога Сина Твог, кроз Којега Теби, са Њим и Духом Светим, слава и сада и у будућим вековима. Амин!“ А када (на крају) узнесе Богу: Амин, и заврши молитву, људи ложачи запалише огањ. Када се разгоре велики пламен, видесмо чудо, ми којима беше дано да видимо, који то и сачувасмо да бисмо јавили осталима шта се догодило. Наиме, ватра (око Поликарпа) начини изглед свода, као једро лађе кад га надува ветар, и заокружи около тело Мученика, и оно беше у средини не као спаљивано тело, већ као хлеб који се пече, или као злато и сребро разжизано у пећи. А и толики миомир осетисмо, као да је упаљена кадионица тамјана или неког другог од скупоцених мириса. На крају, пак, видећи безаконици да његово тело не могаше бити уништено огњем, заповедише извршитељу (= егзекутору) да приступи и прободе га мачем. И кад он то учини, (из њега) изиђе [голуб и] много крви, тако да се ватра угаси, а сва маса се зачуди: зар је таква разлика између неверника и изабраних; од којих један постаде и овај пречудесни Поликарп, који је у нашим временима постао апостолски и пророчки Учитељ и Епископ Католичанске (= Саборне) Цркве у Смирни. Јер свака реч коју је својим устима изговорио, и извршила се, и извршиће се. Мучеништво светог Поликарпа
Постоје Тројица који носе сведочанство на Небеса: Отац, Логос, Дух Свети, а сви су Једно
Сада говоримо о Божијој природи: не учимо да Отац чини било шта сам, по својој вољи, у чему Син не сарађује. Или, опет да Син чини нешто без Светог Духа. Тако и свако дело које иде од Бога ка творевини, то је све по различитим поставкама, јер њихов извор је Отац, а све то пролази кроз Христа и задобија савршенство Духом Светима. Дела ни у ком смислу нису раздељена и индивидуализована. Онај који је извор свих дарова, свих ствари, даје благодат… Ако добри дарови долазе нама, све то налазимо кроз вођење у Светом Писму, које је кроз Оца, Сина и Светога Духа… То је исти живот који даје Отац, припрема Син, а заснива се на благовоењу Духа Светога. (Св. Григорије Ниски, Одговор Аблабију 7, 261)
Тако знамо да волимо синове Божије, када волимо Бога и држимо Његове заповести
Изгледа да је овим речима желео да каже да на овај начин волимо Сина Божијег, те нас је Он назвао синовима Божијим, јер су синови тело Божије Јединородног Сина: Он је глава, ми смо удови, па је тако Син Божији само један. Онај који воли синове Божије, воли и Сина Божијег, а онај који Њега воли, воли и Оца. Нико не може да воли Оца ако не воли Сина, а када воли Сина воли онда и синове. Ко си синови? Чланови (удови) Сина Божијег. Љубављу човек постаје судеоник, јер је љубављу постао део Тела Христовог… Када се судеоници воле међусобно и Тело само себе воли. Човек који воли Бога, поштује и Његове заповести: Нову вам заповест дајем да љубите један другог, као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом (Јн. 13, 34). Природа ове љубави јесте да води у заједницу и чини да су сви делови заједно и да од ње зависе, као ватра која све пламенове сједињује… (Бл. Августин, Омилија 10 на 1. Јн. 5, 3)
Страх који те прогања, може само да те преда ђаволу који ће тебе одвести у пакао, јер не долази тако нешто од љубави Божије, већ од страха од казне. Када се бојиш Бога, онда те Он обузима и чува, да се дуго радујеш заједно са Њим…
Он нас воли као и непријатеље, како би ми постали пријатељи. Он нас прво воли, а даје нам дар да и ми Њега волимо. Ми Га још не волимо довољно, јер истинском љубављу постајемо савршени… Наша душа љубављу постаје Божја, јер Бог увек воли, никада не воли и није непроменљив … Јер ево они који одступише од Тебе, гину; Ти истребљаваш сваког који чини прељубу остављајући Тебе. А мени је добро бити близу Бога. На Господа полажем надање своје, и казиваћу сва чудеса Твоја (Пс. 73, 27, 28).
Зашто онда да бежиш у свет како би волео, шта ћеш тиме добити? (Бл. Августин, Омилија 9 на 1. Јн. 4, 5, 9, 10)
Они завапише: Распни Га, распни…
Петак Страсне седмице је дан крсног страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: Распни Га!; ношења крста према Голготи; разапињања и праштања речима: Оче, опрости им, јер не знају шта раде; умирања, скидања са крста, помазивања миром, повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тело Господње.
У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста.
