ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Саборне посланице светог апостола Јакова (Зач. 51 – гл. 1, ст. 19-27)
Браћо моја драга, нека буде сваки човек брз чути а спор говорити и спор гневити се; јер гнев човеков не твори правду Божију. Зато одбаците сваку нечистоту и остатак злобе, и с кротошћу примите усађену реч која може спасити душе ваше. Будите пак творци речи, а не само слушаоци, варајући сами себе. Јер ако ко слуша реч а не твори, он је сличан човеку који гледа лице тела својега у огледалу; јер се огледа, па отиде, и одмах заборави какав беше. Али ко проникне у савршени закон слободе и остане у њему, и не постане забораван слушалац него творац дела, тај ће бити блажен у делању својему. Ако ко од вас мисли да је побожан, а не зауздава језика својега, него вара срце своје, његова је побожност узалуд. Побожност чиста и непорочна пред Богом и Оцем јесте ова: посећивати сироте и удовице у невољи њиховој, и чувати себе неопогањена од света.
Читање из Светог Јеванђеља по Марку (Зач. 45 • Гл. 10, ст. 17-27)
У време оно, кад изиђе Исус на пут, притрча неко, и клекнувши на колена пред њим питаше га: Учитељу благи, шта ми ваља чинити да наследим живот вечни? А Исус му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. Заповести знаш: Не чини прељубе; не убиј; не укради; не сведочи лажно; не чини неправде никоме; поштуј оца својега и матер. А он одговарајући рече му: Учитељу, све сам ово сачувао од младости своје. А Исус, погледавши у њ, омиле му, и рече му: Још ти једно недостаје: иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и дођи, узми крст свој и хајде за мном. А он се снужди због ове речи, и отиде жалостан; јер бејаше врло богат. И погледавши око себе, рече Исус ученицима својим: Како је тешко богатима ући у Царство Божије! А ученици се запањише на речи његове. А Исус опет одговарајући рече им: Децо, како је тешко онима који се уздају у богатство ући у Царство Божије! Лакше је камили кроз иглене уши проћи неголи богатоме у Царство Божије ући. А они се веома чуђаху говорећи у себи: па ко се онда може спасти? А Исус погледавши у њих рече: Људима је то немогуће, али Богу није; јер све је могуће Богу.
ТУМАЧЕЊЕ
Будите извршитељи речи, а не слушаоци који се само заваравају
Колико год се човек трудио, упијајући духовно, то није могуће само од себе. Охолост коју он исказује када уздиже своје очи ка духовном својим разумевањем свог времена у коме живи, показује да његов поглед постаје затамњен тако да уместо стварности он види утваре и привиде, све нематеријално што има привидан лик; а сви ликови духовних ствари, које ум покушава сам да досегне, називају се прелест (илузија и нестварност)… Ако поглед ума није светао услед извршења (Божијих) заповести и добрим делима, не може истински да сазерцава Бога. (Св. Исак Сирин, Упутства за духовно умовођење, 150, 151)
О прелести
Видите, желим да вам укажем на истинско познање прелести, тако да можете да се чувате и браните од тога како не бисте себи нашкодили и упропастили своју душу незнањем. Људска самовоља може лако човека да наведе на непријатељску страну, посебно ако тај човек нема искуства, док су ти непријатељи вредни да га заведу. Све у свему, управо поред почетника и самовољних, демони шире мреже умишљања и залуђивања у вери и спремају ровове за свој упад, јер је њихов град још увек у рукама варвара… (Св. Григорије Синаит, Упутства исихастима, 7. Добротољубље)
Оне који су увидели да им је живот рђав и бедан, зао дух успева да задржи у својој власти највећим делом простим, али свемоћним, наговарањем: „После, после; сутра, сутра“. Заведен сенком добронамерности тог савета јадни грешник мисли: „Па стварно, оставићу то за сутра. Сада ћу лепо учинити још ово и оно, а после ћу се покајати и потпуно предати у руке благодати Божје и поћи путем духовног живота“. То је ђаволска замка, брате мој, којом он хвата многе и многе, те држи у рукама сав свет. Узрок што се у ту мрежу тако лако хватамо лежи у нашем немару и слепилу. Јер се ничим другим до немаром и слепилом не може објаснити да у тако важном делу од кога зависи све наше спасење и сва слава Божја оклевамо и не прихватамо се најпростијег, најлакшег и најсигурнијег оруђа, то јест, да свом одлучношћу и свом снагом кажемо себи: „Одмах“! Овај час ћу отпочети духовни живот, а не после; сада ћу се покајати, а не сутра. Сада и одмах је у мојим рукама, а сутра и после су у рукама Божјим. Но ако и буде Богу угодно да ми дарује сутра и после, могу ли бити сигуран да ће и сутра наићи на мене та добра и спасоносна мисао да исправим свој живот?“. Како би било бесмислено да болесник коме се нуди лек каже: „Причекај да болујем још мало“. А онај који одлаже дело спасења личи на таквог болесника. Ако желиш дакле да се осигураш против те замке злог духа и да победиш, узимај одмах сигурно оружје. Послушај одмах добру мисао и Божји позив да се покајеш и не дозволи ни најмање одлагање, нити говори себи: „Чврсто сам одлучио да се покајем нешто касније и нећу одступити од те одлуке“. Не, не, не чини тако. Те су одлуке увек биле лажне, и многи су, уздајући се у њих, остајали из разних узрока непокајани до краја живота.
Ако је пак ко прешао прве тешкоће, зажелео да се ослободи окова греха и приступио покајању одмах, зли дух га не оставља ни ту. Мења само начин борбе, а не и своју злу жељу да кога сломи о камен искушења и погуби. Свети оци упоређују човека који иде путем врлине са ратником на кога лете стреле са свих страна – озго и оздо, здесна и слева, спреда и састраг. Озго долазе мисли о прекомерној тешкоћи духовних напора, оздо мисли да се умање или сасвим напусте ти подвизи из жаљења себе, немара и безбрижности. Здесна – зли дуси бацају човека у искушења и опасности да се заплете у извесна тобож добра предузећа и дела. Слева долазе саблазни које вуку греху. Спреда мисли шта ће бити у будуће. Састраг, сећања на ранија дела и раније догађаје. И све те мисли долазе у душу или споља или изнутра: изнутра преко сећања и уобразиље или непосредним утицајем зла у срцу, споља путем утисака који долазе преко чула. Помагачи злог духа су наше раније грешне навике и падом повређена природа. Имајући толико начина да нам смета, зли дух се нимало не збуњује првим неуспесима и непрестано наваљује час једним, час другим да би спотакао и скренуо с пута слугу Христовог који му се отео из власти. Када се човек реши да остави и стварно остави рђави пут, први посао злог духа јесте да осигура себи место тако да му нико не смета. А то му полази за руком када успе да наметне човеку мисао да ради сам за себе и да се не обраћа за савет и упутства духовницима којих увек има у Цркви. Ко се покорава саветима и сва своја спољашња и унутрашња дела поверава духовнику да он о њима расуди, у парохијама парохијским свештеницима, а у манастирима искусним старцима – зао дух му не може приступити. Ма какву сугестију зли дух давао, искусно око одмах запажа куда он циља и упозорава свог духовног сина и тако осујећује сва демонска лукавства. Ко се одвоји од духовника, неминовно скреће с правог пута. Постоје многе могућности које не изгледају рђаве. Зли дух њих и сугерира. Неискусни новајлија се поводи за њима и пада у клопку у којој га очекују велике опасности па и сама духовна смрт. Друго што предузима зао дух, јесте да остави човека не само без руководства него и без помоћи. Онај ко намисли да живи духовним животом без савета и руководства, ускоро почиње мислити да му за вођење богоугодног живота није потребна помоћ споља. Зли дух тај прелаз убрзава на тај начин што се извесно време притаји и не напада човека, те се овај охрабри и почне уображавати да је то повољно стање плод његових сопствених напора и узда се само у њих. Кад се и моли за Божју помоћ говори то као кроз зубе, и само зато што тако у молитвенику пише. А кад се помоћ не тражи, она и не долази. И тако човек остаје сам, само са својом снагом. С тим зли дух лако свршава. Као последица такве самообмане долази да се неки бацају на претеране подвиге који не одговарају ни времену ни њиховој моћи. Снажно узбуђење самопоуздања даје им у први мах моћ да продуже те подвиге за неко време. Затим се снаге истроше и ти људи не могу више издржати ни најумереније подвиге, те их често сасвим напуштају. Други пак, упињући своју снагу све више и више долазе до такве самоуверености да сматрају да им је све у моћи. У том раздраженом стању чине смртоносне кораке: одричу се сасвим хране и томе слично. А све то неприметно удешава зао дух. Трећи, опет, обманути успесима које приписују себи, дају себи права на разна олакшања. Постоји у животу у који се уноси нешто ново, на пример – покајање, да дани изгледају дуги као месеци, а недеље као године. Од тога зли дух лако уврти у главу ономе који се нешто мало трудио оваква маштања: „Колико сам се већ трудио, колико сам дуго постио, колико ноћи нисам спавао,“ и слично. „Могао бих се мало и одморити“. „Одмори се, шапће зли дух, дај одмора телу, можеш се мало и разонодити“. А чим се неискусни човек с тим сложи, отпочну олакшице за олакшицама, док се најзад не сруши сав поредак живота по Богу и човек се поново спусти на ниво с кога је пошао: почиње поново да живи немарно и безбрижно. Уосталом, са таквим искушењима као што су: уклањање од руководства, приписивање успеха себи и одлучивање да се да се подвизи ослабе, зли дух не приступа само у почетку духовног подвига, него чини то и у току целог живота. Из овога можеш закључити да све што радиш треба да радиш по савету духовника, да никад никакве па ни најмање успехе не приписујеш себи, својим силама и своме труду и да избегаваш све врсте претеривања, али и олакшица. Ваља да живиш мирно, али и енергично и живо и да се држиш од светих отаца установљеног реда који си једном завео и кога ти је духовник одредио. (Св. Никодим Светогорац, Невидљива борба, 31, 32)
Нека сваки човек буде спреман да слуша, али полако да говори
Истину је много сигурније да слушаш, него да је проповедаш, јер када чујеш смерно, то је безбедно, али када проповедаш тако тешко је да, као проповедник, избегнеш и најмању похвалу. Добро је за човека да од рођења буде тих и смеран, тако ће бити кад остар, усамљен али тих и смеран. И спор на срџбу, јер зрелост даје мудрост која може само у смерном уму да се створи. Јер је написано да срџба почива у грудима немудрих. (Беда Блажени, Тумачење седам саборних посланица, 33)
Како је тешко богатима ући у Царство Небеско
Ум човеков се труди да постигне духовност и да уђе у сарадњу са светом, што личи оном капетану на прамцу брода који плови по пучини, али се одједном нађе тамо где су хридине велике, тако да је лађа у опасности од стења. Мораш прво да научиш и разумеш шта је то свет, што је можда од највеће важности. Тако ћеш научити и о својој души, колико треба да је далеко одведеш од света, а колико треба да још дозволиш да се меша са светом. Свет је заједничка именица и у себи сабира све страсти, телесни живот и телесно учење. (Св. Исак Сирин, Упутства за духовно умовођење, 59, 22, 23)
