ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела. 5, 12–20)
У дане оне, рукама апостолским биваху многи знаци и чудеса у народу; и бијаху сви једнодушно у тријему Соломоновом. Од осталих пак нико не смједе да им се придружи, али их народ хваљаше; и све се више умножаваху они који вјероваху у Господа, мноштво људи и жена, тако да су на улице износили болеснике и полагали на постељама и носилима, да би кад прође Петар бар сјенка његова осјенила кога од њих. А стицаше се и мноштво народа из околних градова у Јерусалим доносећи болесне и од нечистих духова мучене, и сви се исцјељиваху. Али се подиже првосвештеник и сви који бијаху с њим, секта садукејска, и испунише се зависти, и дигоше руке своје на апостоле, и бацише их у општи затвор. А анђео Господњи отвори ноћу врата тамнице, изведе их и рече: идите и станите у храму па говорите народу све ријечи овога живота.
Читање из Светог Јеванђеља по Јовану (Јн. 20, 19–31)
А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, гдје се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам! И ово рекавши, показа им руке и ребра своја. Тада се ученици обрадоваше видјевши Господа. А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су. А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус. А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати. И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Рече му Исус: Зато што си ме видио, повјеровао си; блажени који не видјеше а вјероваше. А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима својим, која нису записана у књизи овој. А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да вјерујући имате живот у име његово.
ТУМАЧЕЊЕ
Многа дела и знаке сам је чинио међу људима
Све су апостоли објаснили и описали, изјашњавајући се гласно да све чине у име Исуса Христа, а у исто време живот људи је помагао да се све то деси. Спознај како Он никада није говорио о броју оних који су веровали: на којем ступњу је вера оних који су ширили истину о Васкрсењу… Земља је постала Небеско Царство, начин живота, нагласак у причама, чудо над чудима: као што анђели виде чуда. (Св. Јован Златоуст, Омилија 12 на Дела. 4)
Примимо Духа
Колико је величанствена свештеничка служба… Свештеници само онда ако добро усмере своје живота, ако немају опсесивну везаност за своје и оних који их окружују и ако не издају Бога, извршиће своју улогу (службу) на прави начин (Јевр. 11, 1). То је истинска вера: да приме оно што нису видели, јер је вера суштина ствари којима се надамо и сведочанство онога што ћемо видети… (Св. Јован Златоуст, Омилија 86, 4)
У први дан Васкрсења Христовог, када су Његови ученици, окупивши се увече, разговарали о свему што се догодило, дошао је Исус и рекао: Мир вам. Двери дома где су се окупили апостоли Христови, биле су затворене из страха од напада Јудејаца. Овај страх није био безразложан, јер се по Јерусалиму био раширио глас да су ученици Христови ноћу, док је стража спавала, украли Његово тело. Зато су ученици Христови сматрали за неопходно да се обезбеде резама од неочекиваног напада, слично ономе је урађено у Гетсиманском врту.
Угледавши Исуса како је ушао у собу без обзира на то што су врата била забрављена, ученици су могли свакако помислити да је пред њима авет (привиђење), и гле Господ, да би развејао њихову збуњеност и недоумицу, уверава да Он сам жив стоји пред њима – не као привиђење, већ у стварном, тек прослављеном телу, – те показује ученицима руке и ноге, и ребра Своја, на којима ране од ексера сведоче да је ово оно само тело које је било распето на крсту.
Када се расејала тама сумњи и страхова, ученици су посматрали Христа са вером и радошћу, и Господ је опет рекао: Мир вам. Овај поновни поздрав у устима Господа, сада, када су ученици Његови били обузети страхом од Јудејаца, имао је за циљ да умири збуњена срца ученика и увери их у истинитост Своје појаве.
После овога Господ, припремајући апостоле за дан Педесетнице и даровање им благодати Духа Светога, посвећује их на дело будућег служења речима: Као што је Отац послао Мене, тако и Ја шаљем вас. Посланство ученика у свет слично је слању у свет Самог Сина Божијег. Апостоли су требали да објављују не своје учење, не да творе своју вољу, нити да траже славу за себе, него за Христа који их је послао, и који je, будући и сам послан, утемељивао Своје дело у прослављењу Оца, пославшег у свет ради спасења људи Његових, Свог Јединородног Сина.
Један од ученика Господа, Тома, није био присутан за време овог јављања васкрслог Христа. Колико се може судити по карактеру Томином, смрт Учитеља је на њега произвела врло снажан утисак, јер код њега је уследио јачи пад духа, него ли код других. И управо, када су му апостоли рекли да је Учитељ жив, он је ту вест сматрао невероватном и рекао да ће поверовати само онда, када буде рукама својим опипао ране од клинова на Господњем телу.
Осам дана по своме првом јаљању Господ опет улази кроз затворенa врата и јавља се Својим ученицима, сада већ у Томином присуству. Обративши му се и показавши да зна о ономе што је рекао ученицима, Господ му предлаже да пружи руке своје и опипа трагове Његових рана на рукама и ногама и на ребрима од копља. Сумње су биле побеђене очигледношћу, и поверовали Тома, загрејан љубављу, кличе: Господ мој и Бог мој!
Искрена сумња, скептицизам је увек могућ код људи, који су навикли да верују само у оно, у шта су се уверили не по речима других, него првенствено сведочанством сопствених осећања и доживљаја. Управо овим лакомисленим је и било најпотребније да следе пример апостола Томе, чије су сумње ишчезле без трага, када је он опипао ране на рукама и ногама Христовим. Нека данашњи скептици приђу речи Божијој и животу Христове Цркве. Тада ће поверовати и постати ватрени поклоници свога Спаситеља – Христа Бога.
Подигни свог слугу Господе…
Бог је уздигао Свог Сина, Исуса, кога је послао и није рекао једноставно Кроз Њега шаљем Сина Свога, већ је после Васкрсења, а посебно када је био распет, био дарован посебним благословом… (Св. Јован Златоуст, Омилија 9 на Дела 3)
Чија Небеса мораш да примиш до времена обновљења
Шта заузима друго место међу, за њих, најважнијим и необоривим изрекама? – Приличи њему да царствује докле … прими небо до времена васпосишвљања свега и да седи десно док се не покоре непријатељи његови. А шта после? Зар ће престати да царствује? Хоће ли сићи са небеса? Ко ће и са којим разлогом окончати царствовање његово? Колико си ти дрзак тумач који не жели да трпи над собом цара! Уосталом, и ти врло добро знаш да његовом царству неће бити краја. У заблуду падаш због незнања да реч: докле, не противуречи свагда будућем времену, него уствари означава време до извесне границе, не искључујући при том области које долазе иза тих граница. Иначе (не говорим о нечему другом) како ћеш схватити речи: бићу са вама до свршетка века! Зар на такав начин да Он после тога неће бити више са њима? Каква глупост! Међутим, ти не грешиш само због свога незнања, него и због тога што не разликујеш смисао. Син се назива царствујућим у једном смислу као Сведржитељ и Цар оних који желе и који не желе, а у другом смислу – као онај који нас приводи покорности и подчињава своме Царству све оне који Га добровољно признају за Цара. Његовом царству, уколико се схвати у првом смислу, неће бити краја; а ако га схватимо у другом смислу, хоће ли бити икаквог краја? Тај, који ће нас спасене узети под руку своју (треба ли покорне још приводити покорности?), а потом подигнути судећи земљи и одвајајући спасено од гинућег, постаће Бог посред богова спасених да би просудио и одредио ко је достојан такве славе и заједништва. Придодај овоме и ону покорност којом ти Сина покораваш Оцу! Шта кажеш? Зар Син није покоран и сада? Пошто је са Богом, Он је сасвим дужан да се покорава Богу. Или о којем ти то разбојнику и противнику Божјем говориш? У супротном узми у обзир и следеће. На који начин је Он за мене назван клетвом, а разрешавајући мноме клетву назван је и грехом? Који узе грехе света и Адам од старог постаје новим; тако исто и моју непокорност, као Глава целога тела, чини Он својом непокорношћу. Због тога, докле год сам ја непокоран и помућен својим страстима, и одрицањем од Бога, дотле ће се и Христос јединствено, по моме схватању, називати непокорним. А када све буде њему покорено (покорити се значи упознати Га и променити се), тада је и Он, приводећи мене спасеног, испунио своју покорност. У овоме се управо, по моме најдубљем схватању, састоји покорност Христова – у испуњавању Очеве воље. Покорава се и Син Оцу, али и Отац Сину, пошто Један дејствује, а Други је благонаклон (као што раније већ рекох). На тај начин Покоритељ представља Богу покорено, усвајајући нашу покорност. (Григорије Богослов, Четврта богословска омилија)
