ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела 11, 19–26)
У дане оне, апостоли који се расијаше од невоље, која наста због Стефана, прођоше све до Финикије и Кипра и Антиохије не проповиједајући ријеч никоме до само Јудејцима. А неки од њих бијаху Кипрани и Киринејци, који ушавши у Антиохију говораху јелинистима проповиједајући јеванђеље о Господу Исусу. И рука Господња бијаше с њима; и велики број их повјерова и обрати се Господу. А дође ријеч о њима до ушију Цркве у Јерусалиму; и послаше Варнаву да прође све до Антиохије. Кад овај дође и видје благодат Божију, обрадова се и мољаше све да искреним срцем остану у Господу; јер бјеше човјек благ и пун Духа Светога и вјере. И обрати се многи народ Господу. Варнава пак изиђе у Тарс да потражи Савла, и када га нађе, доведе га у Антиохију. И они се цијелу годину састајаше са Црквом, и учише многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи Хришћани. А ученици одлучише да сваки од њих, колико који могаше, пошаље на помоћ браћи која живљаху у Јудеји. Ово и учинише пославши старјешинама преко руке Варнавине и Савлове.
Читање из Светог Јеванђеља по Јовану (Јн. 4, 5–42)
У време оно, дође Исус у град самаријски звани Сихар, близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему. А ондје бијаше извор Јаковљев. Исус пак уморан од пута сјеђаше тако на извору; бјеше око шестога часа. Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: Дај ми да пијем. Јер ученици његови бијаху отишли у град да купе хране. Рече му жена Самарјанка: Како ти, који си Јудејац, тражиш од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима. Одговори Исус и рече јој: Кад би ти знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу. Рече му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? Еда ли си ти већи од оца нашега Јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова? Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од ове воде опет ће ожедњети; а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни. Рече му жена: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам. Рече јој Исус: Иди, зови мужа својега, и дођи овамо. Одговори жена и рече: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза: немам мужа; јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала. Рече му жена: Господе, видим да си ти пророк. Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се треба клањати. Рече јој Исус: Жено, вјеруј ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца. Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају. Рече му жена: Знам да долази Месија звани Христос; кад он дође, објавиће нам све. Рече јој Исус: Ја сам – који говорим с тобом. И утом дођоше ученици његови, и зачудише се што са женом разговара, али ниједан не рече: шта тражиш, или што говориш са њом? А жена остави свој крчаг и отиде у град и рече људима: Ходите да видите човјека који ми каза све што сам учинила. Да није он Христос? Изиђоше, дакле, из града и пођоше њему. А у међувремену мољаху га ученици његови говорећи: Рави, једи! А он им рече: Ја имам јело да једем за које ви не знате. Тада ученици говораху међу собом: Да му неко не донесе да једе? Исус им рече: Јело је моје да вршим вољу Онога који ме је послао, и извршим његово дјело. Не кажете ли ви да су још четири мјесеца па ће настати жетва? Ето, велим вам: подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву. И који жање прима плату, и сабира род за живот вјечни, да се радује заједно и који сије и који жање. Јер у томе је истинита ријеч, да је други који сије, а други који жање. Ја вас послах да жањете гдје се ви нисте трудили; други су се трудили, а ви сте у труд њихов ушли. А из града онога многи од Самарјана повјероваше у њега за ријеч жене која је свједочила: Каза ми све што учиних. Када, дакле, дођоше к њему Самарјани, мољаху га да остане код њих; и остаде ондје два дана. И много их више вјерова за ријеч његову, те жени говораху: Сад не вјерујемо више због твога казивања, јер сами смо чули и знамо да је ово заиста Спаситељ свијета, Христос.
ТУМАЧЕЊЕ
Варнава и Савле у Антиохији
Мучеништво је требало да буде на добро свима, јер они који воле Бога све ствари раде на добро (Рим. 8, 28). Ако су они и размишљали како је најбоље да Црква буде установљена, ништа друго нису радили до ово што је горе поменуто: стварали су учитеље. Када је архиђакон Стефан пострадао, а Павле два пута био у опасности, када су апостоли прогањани, у тренутку када су незнабошци и Самарјани примали Логос (Реч)… Павле је истакао: Неопходно је да се Реч Божија прво вама саопшти јер ако је се одрекнете судиће вам се, а ми се окрећемо незнабошцима (Рим. 13, 46). И рука Божија је била са њима и међу њима чинише чудеса. Дакле, није без разлога (без Промисли Божије) што је Павле био тамо. Тако Глас Јеванђеља, Труба Небеска, није ћутао у Јерусалиму… Заиста је то разлог зашто су они први названи хришћанима, јер је Павле много времена провео у Антиохији! (Св. Јован Златоуст, Омилија 25 на Дела. 11)
Самарјанка на извору: вода жива
Христос је показао да Самарјанка може да Га чује и да Га разуме, те се зато њој и показао. Чим је схватила ко је Он, одмах је приступила да би Га слушала. То нико од Јевреја не би урадио, јер му они нису ништа тражили, нити су желели да их поучи управо о оним стварима које ће им требати. Уместо тога они су Га отерали. И није без разлога то што Га Самарјанка зове Господом, јер му тиме указује велику част. Немојте се чудити што она све разуме одмах, из прве, као и Никодим… Ако Самарјанка може да научи и схвати шта је добро, да остане са Христом да га слуша, па да ли ми онда имамо могућности за извињење, ако то не чинимо? Ми Га знамо, али нисмо у стању да схватимо и разумемо ништа од онога што нам је речено… (Св. Јован Златоуст, Омилија 31 на Јн. 3,4,5)
Јело је моје да извршим вољу Онога који ме је послао
Ево љубави! Ево поуке! Ево смирења! Ево примера! Као што се у добром хлебу налази све што треба нашем телу, тако се у свакој речи Господа Христа налази све што је потребно души нашој. Божанско јединство природе Оца и Сина изражено је у љубави Оца према Сину и Сина према Оцу. Онај ко љуби, тај и слуша. Ако желиш сазнати, колика је љубав Твоја према Богу, измери твоју послушност према вољи Божјој, и одмах ћеш сазнати. Немање послушности поуздан је знак немања љубави. Онај који љуби, са слашћу извршује вољу љубљенога. Син Божји толико љуби Оца Свог, да сматра најслађим јелом извршење воље Очеве. Шта је воља Очева? Спасење људи. Господ Син Божји осећао је неутољиву глад за извршењем те воље Очеве. И кад је кога спасао Он се осећао нахрањен најслађим јелом. Видите, како је узвишена духовност Христова! Ученици Његови беху донели Њему јела из вароши, и понудише Га да једе: Рави, једи! У том часу Он беше запослен Својим главним послом – спасавањем душа људских. Ту је жена Самарјанка, готова да усвоји науку спасења; ту на помолу и цео град Сихар, већ приближен царству Божјем; ту је њива велика и жетва спасења готова. То је за Христа јело, слађе од свих телесних јела и посластица овога света. Тело је машина, у којој се вози цар човек. Када цар врши свој царски посао; када откупљује царевиће из ропства, машина мора да стоји по страни и не смета послу царевоме. Цар се сав устремио на то, да спасе своје љубљене царевиће; и то је његово јело, његово пиће, његова плата, његово једино задовољство и достојанство. О браћо моја, кад би ви знали, колико Христос Господ и данас гладује за нашим спасењем! Зар да му не дамо јело да једе које Он највише воли? Ко нам је већи гост, ближи сродник, искренији пријатељ од Њега? Па кад далеко мање госте, и удаљеније сроднике, и неискреније пријатеље гостимо оним јелом, за које знамо да га они воле, како да не угостимо Господа нашег јелом Њему једино угодним? Прихватимо наше сопствено спасење, које нам Он нуди. То је Њему најмилије јело. Од сваког другог јела Он окреће главу.
О Господе Исусе, ненасити Човекољупче, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин. (Владика Николај, Пролог 7 септембар)
А ваљало му је (Исусу) проћи кроз Самарију. Тако дође у град самаријски звани Сихем, близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему. А ондје бијаше извор Јаковљев. Исус пак уморан од пута сјеђаше тако на извору; бјеше око шестог часа. Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: Дај ми да пијем… Рече му жена Самарјанка: Како ти, који си Јудејац, тражиш од мене Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима.
Самарјани су настали од мешања остатака десет израиљских племена, која је одвео у ропство асирски цар Салманасар, са тамо пресељеним житељима неких вавилонских области. По повратку Јудејаца из вавилонског ропства, Самарјани су, сматрајући се и потомцима Авраама, хтели да учествују у изградњи Другог храма јерусалимског, али одбачени од Јудејаца, почели су да им наносе штету, и од тада је међу њима започело непријатељство, које је трајало до пада Јудеје, па и после тога. Храм саграђен на гори Гаризим а разрушен од Јована Хиркана око 129. године пре Рођења Христовог, био је још већи разлог раздора између Јудејаца и Самарјана. Изабравши гору Гаризим за место свог поклоњења, Самарјани су се очигледно ослањали на закон и древне примере. Мојсије је заповедио у своме закону да се народ благосиља са горе Гаризим (Понов. Закони 11, 29); овде су поставили жртвеник Богу патријарси Авраам и Јаков (Пост. 12, 6–7; 13, 4; 33, 19–20). Међутим, Јерусалим као место заједничког (општег) богослужења не помиње се нигде у Мојсијевом закону и тек касније, по посебном откривењу Божијем, Јерусалим је био изабран за место градње храма.
Питање о месту истинског поклоњења Богу било је предмет сталних спорова и непријатељстава између Јудејаца и Самарјана; ово питање је узнемиравало очигледно и Самарјанку која је дошла на извор и сусрела Исуса. Чим је увидела из речи Христових да не говори са обичним човеком, жури да сазна Његово мишљење о горућем питању: Оци наши клањаху се на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму мјесто, где се треба клањати.
Господ објављује Самарјанки да ће настати нови поредак ствари, при коме ће се неспоразум између Јудејаца и Самарјана у погледу богослужења изгладити. Људи ће се клањати Богу, као Оцу, на сваком месту, зато што ће и богослужење тада носити другачији, духовни карактер:… Истински поклоници (богомољци) ће се клањати Оцу у духу и истини.
Овај израз највише побуђује неправилна тумачења код секташа, који одбацују спољашње богослужење и сву обредност. Израз клањати у духу и истини говори о томе да човек треба пре свега да се побрине о очишћењу срца, да ништа лицемерно, лажно не буде у његовом богопоштовању. Сам Христос не само да није одбацио спољашње знаке молитве, тј обредност, него их је и сам употребљавао: преклањао је колена, подизао руке и очи ка небу, благосиљао, молио се речима и дао образац молитве. И ми, имајући душу и тело, треба да прослављамо Бога у душама и телима својим. И неприродно би било да се наша унутрашња расположења некако не пројављују споља: Од сувишка срца уста говоре (Мт. 12, 34), и не само уста, него и све тело наше одражава нашу душу. Зар није познато из свакодневног живота да када човек тугује, он је сав потиштен и, обратно, када је весео – сав оживљава. Таква је веза душе и тела: снажни доживљаји се обавезно пројављују у гестовима и речима.