ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела 2, 12–17; 21-26)
У дане оне, вратише се Апостоли у Јерусалим са горе зване Маслинска, која је близу Јерусалима један суботни дан хода. И кад уђоше, попеше се у горњу одају гдје су боравили, и то: Петар и Јаков, и Јован и Андреј, Филип и Тома, Вартоломеј и Матеј, Јаков Алфејев и Симон Зилот, и Јуда Јаковљев. Ови сви бијаху истрајно и једнодушно на молитви и мољењу, са женама и са Маријом матером Исусовом и са браћом његовом. И у те дане устаде Петар између ученика, – а бијаше народа на окупу око сто двадесет душа, – и рече: људи браћо, требало је да се изврши оно Писмо што прорече Дух Свети устима Давидовим за Јуду, који бјеше предводник оних што ухватише Исуса; јер се бројаше с нама и бијаше примио удјел службе ове. Треба, дакле, од ових људи који су били заједно с нама за све вријеме откако међу нас дође и изиђе од нас Господ Исус, почевши од крштења Јованова до дана када се узнесе од нас, да један од ових буде с нама свједок његовог васкрсења. И поставише двојицу: Јосифа званог Варсава, који би назван Јуст, и Матију. И помоливши се рекоше: Ти, Господе, познаваоче срдаца свију, покажи једнога од ове двојице кога си изабрао, да прими удјел ове службе и апостолства, из којег испаде Јуда, да иде на мјесто своје. И бацише коцке за њих, и паде коцка на Матију, и би прибројан Једанаесторици апостола.
Читање из Светог Јеванђеља по Јовану (Лк. 2, 18–28)
Бога нико није видио никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави, и ово је свједочанство Јованово кад послаше Јудејци из Јерусалима свештенике и левите да га запитају: Ко си ти? И признаде и не порече; и признаде: Ја нисам Христос. И упиташе га: Шта дакле? Јеси ли ти Илија? И рече: Нисам. Јеси ли ти пророк? И одговори: Не. А они му рекоше: Ко си? Да одговор дамо онима који нас послаше: Шта кажеш о себи самом? Рече: Ја сам глас вапијућег у пустињи: Поравните пут Господњи, као што каза Исаија пророк. А изасланици бијаху од фарисеја. И запиташе га и рекоше му: Зашто, дакле, крштаваш кад ти ниси Христос, ни Илија, ни пророк? Одговори им Јован говорећи: Ја крштавам водом, а међу вама стоји кога ви не знате. То је Онај што долази за мном, који преда мном би, коме ја нисам достојан одријешити ремена на обући његовој. Ово се догоди у Витанији с оне стране Јордана гдје Јован крштаваше.
ТУМАЧЕЊЕ
Бога нико није видио никад; Јединородни Син који је у наручју Оца, Он га објави.
Јеванђелист показује предност Исуса Христа како у односу на Мојсија, тако и у односу на друге пророке, од којих нико није видео Бога у Његовој суштини, сазерцајући Га понекад само у временски приличном виду, у обличју човека, Старог данима (Дан. 7, 9). Јединородни Син Божији, као пребивајући у наручју Оца, налазећи се у најтешњем јединству са Оцем, зна суштаство Оца и могао је објаснити и заиста је објаснио људима својство битија Божијег и вољу Његову.
И ово је свједочанство Јованово… Одавде Јеванђелист започиње излагање јеванђељске историје. Догађаји од којих Јеванђелист започиње ово излагање, догодили су се већ после крштења Христовог и после Његовог искушавања у пустињи од ђавола. Слава Крститеља ширила се по читавој Палестини, и његова проповед и дела принудили су многе да помисле: није ли он очекивани од давнина Месија. Синедрион јерусалимски, обавезан да надгледа религијска дела и покрете у народу, сматрао је за потребно да тачније дозна, ко је у ствари Јован, и је ли заправо он одавно очекивани Месија.
Ко си ти? – питали су Јована послани од Синедриона свештеници и левити. И признаде и не порече, и признаде: ја нисам Христос. Јован је убедљиво потврдио посланицима Синедриона, да он није Христос. Слава Претече је била велика, народ је очекивао Месију и био је склон да Га види у Јовану; последњи се могао користити овим расположењем народа у корист свог месијанског достојанства, али он не само да га није користио, већ је недвосмислено изјавио да он није Месија. На питање: Јеси ли ти Илија или пророк? – Јован је одговарао одречно. Када је коначно делегација Синедриона запитала, указивајући на то, да она мора дати некакав одговор онима који су је послали: Шта кажеш о себи самом? – Јован је одговорио: Ја сам глас вапијућег у пустињи… позивајући се на пророчанство Исаијино, Претеча каже: „Ја сам онај који треба да припреми пут Господу“.
Посланици су потицали од фарисеја, дакле, са посебном ревношћу су се односили према предању јеврејског правоверја, и ево они га питају: Зашто, дакле, крштаваш, кад ти ниси Христос, ни Илија, ни пророк? У то време се крштење савршавало само над незнабожцима, који су се обраћали у јудејство, а Јован је изменио тај обичај и крштавао је све који су долазили. Фарисеји, ослањајући се на старозаветно пророчанство, мислили су да само Месија има право да крштење савршава. Савршавано јавно, торжествено, крштење Јованово је било отвореним указивањем да је сва јудејска заједница нечиста и да јој је потребно очишћење омивањем и покајањем – што особено није било сагласно са самоувереношћу и гордошћу фарисеја, који су себе сматрали праведнима пред Богом.
Одговори им Јован… Ја крштавам водом, а међу вама стоји Неко кога ви не знате… Смисао одоговора Јовановог је тај, да његово крштење претходи ономе, које ће савршавати Месија. Међу вама стоји – указивање на то да је Месија већ пришао и живи међу јудејским народом, али Га јудејски народ још не познаје. Израз: Коме ја нисам достојан одријешити ремена на обући Његовој – служи као сведочанство посебног поштовања Крститеља према личности Месије.
Причу о посланству ка Јовану и његовом сведочанству, Јеванђелист завршава указивањем на то да се све ово догађало у Витавари (по неким преписима, овде се мисли на Витанију), селу на обали Јордана. Управо овде се чула проповед Претече, и овде је у јорданским водама он крштавао покајане који су му долазили.
