ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Посланице Јеврејима светог апостола Павла (Зач. 319 – гл. 8, ст. 7-13)
Браћо, да је први завет био без мане, не би се тражило место за други. Јер корећи њих говори: Ево иду дани, говори Господ, и учинићу са домом Израиљевим и са домом Јудиним Завет нови, не онакав завет који учиних са оцима њиховим у дан кад их узех за руку да их изведем из земље Египатске; јер они не осташе у завету моме, и ја не марих за њих, говори Господ. Јер ово је Завет који ћу заветовати дому Израиљеву после оних дана, говори Господ: Ставићу законе моје у мисли њихове и написаћу их на срцима њиховим, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ. И нико неће учити ближњега свога, и нико брата свога, говорећи: Познај Господа; јер ће ме сви познати, од малога до великога. Јер ћу бити милостив неправдама њиховим, и нећу више спомињати грехе њихове и безакоња њихова. А кад вели Завет нови, први је учинио застарелим; а оно што застарева и стари, близу је ишчезнућа.
Читање из Светог Јеванђеља по Марку (Зач. 33 • Гл. 8, ст. 11-21)
У време оно изиђоше фарисеји и почеше се расправљати са Исусом, и кушајући га искаху од њега знак са неба. И уздахнувши духом својим рече: Зашто род овај знак иште? Заиста вам кажем: Неће се дати знак роду овоме. И оставивши их уђе опет у лађу, и отиде на ону страну. И заборавише ученици његови узети хлебове, и немаху са собом у лађи до један хлеб. И опомињаше их говорећи: Гледајте, чувајте се квасца фарисејскога и квасца Иродова. И размишљаху, један другоме говорећи: То је што хлеба немамо. И разумевши, рече им Исус: Зашто мислите да је то што хлеба немате? Зар још не схватате нити разумете? Зар је још окамењено срце ваше? Имајући очи зар не видите, и уши имајући зар не чујете? И не памтите ли, кад оних пет хлебова разломих на пет хиљада, колико пуних котарица комада накуписте? Рекоше му: дванаест. А кад оних седам на четири хиљаде, колико пуних котарица комада накуписте? А они рекоше: седам. И рече им: Како не разумете?
ТУМАЧЕЊЕ
Ставићу Закон у њихов (раз)ум и уписаћу у њихова срца
Под Мојсијевим заветом послушност израста из страха (Јевр. 2, 2; 12, 25-27: Јер ако је оно што је говорено преко анђела утврђено, и сваки преступак и оглушак праведну плату примио; Али гледајте да се не одрекнете Оног који говори; јер кад они не утекоше који се одрекоше оног који пророковаше на земљи, а камоли ми који се одричемо небеског, Ког глас потресе онда земљу, а сад обећа говорећи; још једном ја ћу потрести не само земљу него и небо. А што вели: још једном, показује да ће се укинути оно што се помиче, као створено, да остане оно што се не помиче), а под Новим заветом из воље срца и ума, а све је то засновано на личној објави Господа у сваком вернику, те као такво заокружава искупљење. Све почива на жртви Христовој и чува вечни благослов под Авараамовим заветом (Гал. 3, 13-29). (Ц. И. Скоуфилд, Д. Д., Тезе на Посланицу Јеврејима, 8, 8)
И Он их остави улазећи у лађу
Све док нема знака, као што је на пример – чудо са хлебом – треба много радити са онима који Га прате. Они нису имали на уму само да Га прате већ и да Га прогласе за Цара, избегавајући све сумње да ће на силу преузети краљевство. Он их све убрзава, не да трче за Њим, већ да Га прате у учењу, али и уласком у лађу. (Св. Јован Златоуст, Омилија 53 на Мт. 15, 2)
Гледајте, чувајте се квасца фарисејскога
Христос говори Својим пријатељима, а уједно и Својим ученицима, да се чувају квасца фарисејскога и књижевничкога, јер ће тако апостоли заобићи њихово лоше понашање. Безумници су они који мрзе Бога, јер су такви људи гнусни, не дајући награду никоме, што је потпуно небитно за спасење душа, или је, са друге стране, разлог за њихову пропаст. Мада понекад то може да избегне откривење, јер тако нешто је без благослова, као и што је била и она несавесна жена, лишенa свог спољног улепшавања које je било само вештачко.
Лицемерје је страно свецима, али није страно онима који су побегли од Божијег ока, на шта је Он указао речима: Јер ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати (Лк. 12, 2)… Све речи и дела биће откривена у Судњем дану. (Св. Кирило Александријски, Тумачење Јеванђеља по Луки, Омилија 86.)
