ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела 14, 6–18)
У дане оне, побјегоше Павле и Варнава у градове ликаонске, Листру и Дерву и у околину њихову, и тамо проповиједаху јеванђеље. А неки човјек у Листри сјеђаше немоћан у ногама, будући хром од утробе матере своје, и никада не бјеше ходио. Овај слушаше Павла гдје говори, који погледавши на њега и видјевши да има вјеру да ће роздравити, Рече снажним гласом: Теби говорим у име Господа Исуса Христа, усправи се на ноге своје! И он скочи, и хођаше. А кад видје народ шта Павле учини, подиже глас свој говорећи ликаонски: Богови постадоше слични људима и сиђоше к нама. И називаху Варнаву Зевсом а Павла Хермесом, јер он вођаше ријеч. А жрец Зевса што бјеше пред градом њиховим, доведе јунце, и донесе вијенце пред врата, и с народом хтједе да принесе жртву. А кад чуше апостоли, Варнава и Павле, раздераше хаљине своје, и ускочише међу народ вичући и говорећи: људи, шта то чините? И ми смо као и ви смртни људи, који вам благовијестимо да се од ових ништавних ствари обратите Богу живоме, који створи небо и земљу и море и све што је у њима; који у прошлим нараштајима бјеше пустио све народе да иду својим путевима; мада ипак не остави себе непосвједочена, чинећи добро, дајући нам с неба дажд и године родне, пунећи срца наша јелом и весељем. И ово говорећи једва умирише народ да им не приноси жртве него да иде сваки својој кући.
Читање из Светог Јеванђеља по Јовану (Јн. 7, 14–30)
У половини Педесетнице дође Исус у храм и учаше. И чуђаху се Јудејци говорећи: Како овај зна књиге а није се учио? Тада им одговори Исус и рече: Моја наука није моја, него Онога који ме је послао. Ако хоће ко вољу његову да твори, познаће да ли је ова наука од Бога, или ја сам од себе говорим. Који говори сам од себе, своју славу тражи: а ко тражи славу Онога који га је послао, тај је истинит и нема у њему неправде. Није ли Мојсеј дао вама Закон? И нико од вас не извршава Закон. Зашто тражите да ме убијете? Одговори народ и рече: Демон је у теби; ко тражи да те убије? Одговори Исус и рече им: Једно дјело учиних, и сви се дивите томе. Мојсеј вам је дао обрезање, не што је оно од Мојсеја, него од отаца, и у суботу обрезујете човјека. Ако у суботу човјек прима обрезање, па се тиме не нарушава Закон Мојсејев, зашто се на мене гњевите што цијелога човјека излијечих у суботу? Не судите по изгледу, него праведан суд судите. Тада говораху неки од Јерусалимљана: Није ли то онај кога траже да убију? И гле, говори слободно и ништа му не веле. Да стварно не дознаше наши главари да је он заиста Христос? Али овога знамо откуда је; а Христос када дође, нико неће знати откуда је. Тада Исус повика у храму учећи и говорећи: И познајете ме и знате откуда сам; и сам од себе нисам дошао, него је истинит Онај који ме посла, којега ви не знате. Ја га знам, јер од њега јесам, и Он ме посла. Тада тражаху да га ухвате, и нико не метну на њега руку, јер још не бјеше дошао час његов.
ТУМАЧЕЊЕ
Павле лечи у Листри
Дато је Павлу, јер је он гледао у душе оних којима је говорио и које је лечио. То је био доказ његове везе са Богом. Ту се види и на још много места да су апостоли били ослобођени од славољубља и зато су имали савршени дар излечења (лек). Они нису били похлепни и нису уводили идолатрију (да их људи обожавају) већ су све то дошли да униште. (Св. Јован Златоуст, Омилија 30 на Дела. 14)
Он који говори о свом ауторитету тражи сопствену славу
Ствари које је Христос учинио као човек нису урађене како би се установило Оваплоћење, већ и да уче у врлини. Све оно што је учинио као Бог радио је због нас, који немамо моћ да спознамо како је Он дошао међу нас. Зато неки од нас кажу – добар је човек, а други кажу – раздваја људе. Мислим да прво мисли обичан народ, којег је више, док друго речено мисле свештеници и владари (људи власти). Они који су га ухватили показали су своју малициозност, а шта је Он рекао – ухватише ме низашто, суде без појављивања, зато што не знају да су моје речи уствари речи самога Бога. Суде о људима не онако како они показују, већ одлучују само према природи ствари и не суде добро. (Св. Јован Златоуст, Омилија 49 на Јн. 7)
А већ у половини празника дође Исус у храм и учаше. Средином празника Сјеница, који је трајао осам дана, Исус Христос је дошао у Јерусалим; дошао је потајно, то јест не с другим поклоницима, и почео учити у Храму. Није сваки могао бити учитељ у Храму. За то је било потребно да се обучава неколико година код рабина, да би добио власт да објашњава изреке других, и тек пошто би постао рабин, могао је учити и сам.
И чуђаху се Јудејци, говорећи: Како овај зна књиге, а није се учио? Тада им одговори Исус и рече: Моја наука није Моја, него Онога који ме је послао. Господ као да се слаже са примедбом Јудејаца; заиста, да би неко учио, потребно је да најпре буде ученик. Међутим, овај услов сам Ја, каже Господ, испунио. Ја нисам ишао ни у какве школе ваших рабина, али код Мене је најсавршенији Учитељ, то је – Отац Небески, који ме је послао, и Моје учење је Његово учење. Основна мисао речи Христових у вези са постављеним питањем је следећа: Моје учење је Божанско и у овоме је одговор на питање, како ја знам књиге, а нисам се учио код људи.
Средство уверавања у Његову Божанскост јесте одлука да се твори воља Божија. Ако хоће ко вољу Његову да твори, познаће да ли је ова наука од Бога, или ја сâм од Себе говорим. Ко се одлучи, ко усхте да твори ову вољу Божију, тај ће се по унутрашњем осећању и опиту уверити, да је ово учење од Бога, а не измишљено од Мене одвојено од воље Божије и учења Његовог. Под вољом Божијом овде се подразумева у ширем смислу морални закон Божији, дат човеку како у спољашњем откривењу, тако и у савести; првенствено, несумњиво, у откривењу писменом старозаветном, које је само по себи пут ка Христу. Ко хоће да твори ову вољу Божију и тиме се усавршава морално, тога ће унутрашњи глас уверити, да је учење Христово – учење Божанско.
У последњи, најсвечанији дан празника, Господ се јавио поново међу окупљеним народом и рекао: Ко је жедан, нека дође Мени и пије (Јн. 7, 37). И у нашим храмовима на дан преполовљења Педесетнице чује се исти призив: „Ако је тако, онда пођимо Њему, – пише свети Теофан Затворник. – Ма шта неко желео, само да то није противно Духу Господа, неизоставно ће наћи задовољење. Ви који сте жедни знања, идите ка Господу, јер је Он једина светлост, која истински просвећује сваког човека. Ви који жудите за очишћењем од грехова и жежења (печења) савести, идите ка Господу, јер је Он узнео грехе свег света на дрво и њихов рукопис поцепао. Ви који жудите за спокојем срца, идите ка Господу, јер је Он ризница, поседовање које нас приморава да заборавимо сва лишавања и презремо сва друга блага. Коме је потребна снага – код Њега је свака снага. Слава ли – код Њега је слава пресветска. Слобода ли – Он је дародавац истинске слободе. Он ће решити све наше недоумице, растргнуће окове страсти, развејати све жалости и замке ђавоље, и поравнати пут нашег духовног живота. Онда пођимо сви ка Господу!”