ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Прве посланице Солуњанима светог апостола Павла (Зач. 269 – гл. 4, ст. 1-12)
Браћо, молимо вас и саветујемо у Господу Исусу, да као што примисте од нас како вам се ваља владати и Богу угађати, да још више напредујете. Јер знате какве вам поуке дадосмо кроз Господа Исуса. Јер је ово воља Божија: светост ваша, да се чувате од блуда, и сваки од вас да зна држати своје тело у светости и у части, а не у страсној жељи, као и незнабошци који не познају Бога; и да нико не преступа и не штети брата својега у свему томе, јер је Господ осветник за све то, као што вам и пре рекосмо и сведочисмо. Јер нас не призва Бог на нечистоту, него у светост. Који, дакле, одбацује, не одбацује човека него Бога, који је и дао Светога Духа својега вама. А о братољубљу не треба да вам се пише, јер сте сами од Бога научени да се љубите међу собом, јер ви то и чините према свој браћи по целој Македонији. Али вас молимо, браћо, да још обилније чините, и да се усрдно старате да живите мирно, и да гледате своја посла, и да радите својим сопственим рукама, како вам заповедисмо; да се владате поштено према онима што су изван, и да вам ништа не треба.
Читање из Светог Јеванђеља по Луки (Зач. 61 • Гл. 11, ст. 42-46)
Рече Господ Јудејима који су му пришли: Тешко вама фарисејима што дајете десетак од метвице и руте и од свакога поврћа, а обилазите правду и љубав Божију: ово је требало чинити, и оно не изостављати. Тешко вама фарисејима што волите зачеља по синагогама и поздраве на трговима. Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као неприметни гробови, те људи по њима одозго газе а не знају. А неки од законика одговарајући рече му: Учитељу, говорећи то и нас вређаш. А он рече: Тешко и вама законицима што товарите на људе бремена тешка за ношење, а ви ниједним прстом својим нећете да се прихватите бремена.
ТУМАЧЕЊЕ
Воља Божија је ваше освећење (обожење)
Тада ми говоримо Да се свети Име Твоје… али не да Он буде свет услед наших молитава, већ молимо од Бога да се у нама освети Његово Име. После свега треба одговорити на нека питања: од кога ће се Бог осветити, ко освећује, ко даје светост? Јер је Он сам рекао Буди свет, зато што сам Ја свет (Лев. 20, 7), па зато и ми молимо да будемо свети кроз крштење, јер само тако можемо да сачувамо оно какви смо били. Зато се ми молимо свакога дана, јер стално треба да будемо свети, тако да они који стално чине грех могу да одагнају своје грехе сталним освећењем. То освећење које нам Бог великодушно и стално даје, јесте оно што апостол истиче: Или не знате да неправедници неће наследити царство Божије? Не варајте се: ни курвари, ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни аџувани, ни мужеложници, ни лупежи, ни лакомци, ни пијанице, ни кавгаџије, ни хајдуци, царство Божије неће наследити. И овакви бејасте неки; него се опрасте и посветисте и оправдасте именом Господа нашег Исуса Христа и Духом Бога нашег (1. Кор. 6, 9-11).
Он је рекао да ћемо бити свети у Име Господа Исуса Христа и Духа Светога Нашега Бога! Оно за шта се молимо јесте да светост обитава у нама стално… За то се молимо и дањи и ноћу: да се освећење и животодавност прима од Божије благодати и да нас тако Бог сачува… (Св. Кипријан Картагински, Молитва Господња 12)
За православно богословље пад човеков јесте његово слободно одрицање могућности учествовања у истинитом животу, у личном односу и заједници у љубави; а то представља једину могућност за човека да постане ипостас личне посебности. Пада извире из човекове слободне одлуке да одбаци личну заједницу са Богом и да се ограничи на аутономију самодовољности сопствене природе.
Према Светом Писму, узрок пада се односи на почетни избор природне независности од стране људи који су били прво створени: (1. Мој. 3, 5). Тај изазов је пред човека поставио егзистенцијалну могућност самодовољности аутономије његове природе: могућност природе да на основу себе саме одреди и исцрпи догађај постојања.
Овакав вид обожења људске природе је усмерен против саме њене истине, а може да се одреди и као егзистенцијална лаж, односно прикривена или лажна могућност живота. Човекова природа је тварна и смртна. Она учествује у бићу, у истинитом животу, само до оне мере када саму себе превазилази као егзистенцијални догађај личне посебности. Човек има биће, и устројава ипостас живота и превазилази смртност своје природе, само уколико остварује личносни начин постојања који је и Божји начин постојања. (Христо Јанарас, Слобода морала, 107-110)
Када се нешто нуди Богу у свему и у целој атмосфери Литургије, то се види у освећењу и суштинској промени (преображењу). Живот и воља која се приносе Богу су том приликом одмах обожени… Тако да Жеников цео живот постаје духован двиг као што је и Његов принос… (Архимандрит Василије, Химна Входа, 65)
О духовном узрастању и чистоти
Апостол Павле чак и не говори о себи са довољно речи… Он каже Коринћанима: Тако смо ми послани место Христа, као да Бог говори кроз нас; молимо вас у име Христово помирите се с Богом (2. Кор. 5, 20). Помирите значи да цео свој живот усмеримо ка Богу, све више и више, сваког дана, тако да смо стално у послушању Божјим заповестима , јер тако се излази изван граница живота… Господ прихвата чудо постојане вере човека, али пошто живот таквог човека буде потпуно у послушању заповестима. Али не само да буде послушан Учитељу, већ да то буде његов слободан избор, а све се то да показује у свом животу; када душа неће да стане када наиђе на оне ствари које су изван света… Јер је врлина подељена на два дела: да се не чини зло и да се чини добро.
Свуда он пише и о тим деловањима: Мир имајте и светињу са свима; без овог нико неће видети Господа (Јевр. 12, 14). И у посланици Тимотеју: Руку одмах не мећи ни на кога, нити пристај у туђе грехе. Држи себе чиста (1. Тим. 5, 22). Коринћанима каже: У ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у неспавању, у посту, у чистоти, у разуму, у подношењу, у доброти, у Духу светом, у љубави истинитој (2. Кор. 6, 5, 6).
Ужитка безобзирности има много врста, али не треба их ни спомињати. Када апостол Павле говори о разним прељубама онда их оставља онима који су то и чинили. Треба само знати појам, а не треба их детаљно спознати. Ако имамо посуду нека буде у потпуности чиста, јер ако је нечиста, онда је и пуна греха. Ако не чинимо само оно што желимо јарко, добро је јер нам грех не заповеда… Ми бисмо требали да одстранимо страсти за изобиљем и материјалним богатствима, за небригом и беспосленошћу… јер нас све оне воде ка паду и неприродним стањима. Он овде говори о прељуби, јер такође каже и да нико свога брата не саблазни, а када говори о (неморалу) краљице или слушкиње која има мужа, њихов је исти злочин. Зашто? Зато што није повређена само особа којој се наноси бол и која је рањена, већ и тај човек сам себи наноси ране. То је исто, јер на тај начин подједнако вређате Бога…
Знак је љубави према ближњем да од њега не примамо, већ да му дарујемо… То је деловање рада, да нико не прима од ближњих, већ да живи тако што ради за друге… Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се речи Господа Исуса коју Он рече: Много је блаженије давати неголи узимати (Дела. 20, 35). Заиста је духовно да радимо за друге и ништа са тим није изједначено… (Св. Јован Златоуст, Омилија 5 и 6 на 1. Сол. 4)
Прво човек верује, а затим воли. Када воли, човек се нада. Када се нада, он оправдава. Када оправдава, онда је савршен. Када је савршен, онда је беспрекоран. А када је цео воздигнут, беспрекоран, савршен, тада постаје дом и храм у коме пребива Христос. (Св. Афраат Персијанац, Одабране вежбе, 4)
Тешко вама фарисејима што дајете десетак, а обилазите правду и љубав Божју
Како би у потпуности објаснио ове ствари, морамо и ово да вам кажем љубљени… Мојсијев закон каже да свештеници у Израиљу дају десетак и зато говори: синови левитски неће бити исти као и сви остали у Израиљу. Жртва или давање Господу ће их издвајати… Шта год да су давали за славу Божију, то је и више од десетка, који је Бог одредио за оне који служе… А пошто су фарисеји изнад свих жељни и грамзиви, њима је заповеђен закон о десетку који они морају да ревносно поштују и испуњавају… То је најснажнија Мојсијева заповест дата као суд, што значи правду и љубав према Богу. (Св. Кирило Александријски, Тумачење Јеванђеља по Луки, Омилија 84)
