ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Посланице Филипљанима светог апостола Павла (Зач. 243 – гл. 2, ст. 24-30)
Браћо, уздам се у Господа да ћу и сам убрзо доћи. Сматрао сам пак за неопходно да пошаљем к вама Епафродита, брата и сатрудника и саборца мојега, а кога сте ви послали да ми се нађе за моје потребе. Јер је силно чезнуо за свима вама, и било му је жао што сте чули да се разболео. И заиста беше болестан готово на смрт, али га Бог помилова, и не само њега, него и мене, да ми не дође жалост на жалост. Зато га хитно послах да се обрадујете када га опет видите, а ја да будем мање жалостан. Примите га, дакле, у Господу са пуном радошћу, и такве поштујте, јер се за дело Христово изложи до смрти, не марећи за свој живот, да надокнади оно у чему не стигосте ви да ме услужите.
Читање из Светог Јеванђеља по Луки (Зач. 28 • Гл. 6, ст. 46-49 – гл. 7, ст. 1)
Рече Господ: Што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? Сваки који долази мени и слуша речи моје и извршује их, казаћу вам коме је сличан: сличан је човеку који, градећи кућу, ископа и удуби и положи темељ на камену; а када дођоше воде, навали река на ту кућу и не могаше је покренути, јер јој је темељ на камену. А који је чуо и није извршио сличан је човеку који сагради кућу на земљи без темеља, на коју навали река и одмах паде, и распаде се кућа она страшно. А када заврши све речи своје пред народом, уђе у Капернаум.
ТУМАЧЕЊЕ
Сматрам да је неопходно да к вама пошаљем Епафродита
И њега је Господ послао са истим частима као и Тимотеја, јер је заповедио две ствари: прво – да воли њих када каже: ко се заиста брине за тебе; а друго – да је Себе оправдао у Јеванђељу… Називајући њега братом, сарадником, сатрудником, али и оним који заједно ратује са њим, апостол Павле је говорио то људима из света, који су се бојали смрти. Показао је да Епафродит долази њима…
У Господу значи и духовно и са много више ревности или чак У Господу може дазначи и Божја воља. Прими га као и свеце, пошто свеце примамо са свом радошћу… Овај човек послан из града Филипљана, који долази да служи Павлу, даје свој допринос… А ја сам примио све и имам у изобиљу. Испунио сам се примивши од Епафродита шта сте ми послали, слатки мирис, прилог пријатан, угодан Богу (Флп. 4, 18). Вероватно је приликом доласка у Рим, нашао апостола Павла у великој опасности… Ако себе предаје смрти зашто би ишао у посету Павлу? То све ради у име Јеванђеља… Ово све значи и мученичку смрт… Тако да знате да ако видите светога у опасности, не мислите на свој живот, јер је немогуће да се учини то без достојанственог чина који је у Господу (Св. Јован Златоуст, Омилија 9 на Флп. 2)
Када ово чујеш и извршујеш, то је као да човек гради кућу на стени
Ако Христа зовемо Спаситељем свих нас, онда треба да радимо ствари које нам је Он рекао: Он нас учи да је добро да имамо добру вољу за оним што нам Он заповеда, а да ако то одбијемо значи да му се не приклањамо… Онај који Га не слуша јесте као и онај човек који је кућу саградио на песку, а онај који Га слуша јесте исти као и онај што своју кућу прави на камену… Тај има чврсто место и добар је и частан… Он слуша Закон и на томе заснива своја дела… Његова кућа је тако постављена да не може да се тресе и чак и ако је невоље и искушења задесе: зима или поплава; неће моћи ништа да јој науди. Онај који, са друге стране, своје ухо само приклања Христу и не слуша оно што је заповеђено, таквог је кућа спремна да падне… (Св. Кирило Александријски, Тумачење на Јеванђеље по Св. Луки Омилија 34)
Бићу као онај који своју кућу гради на камену
Његова воља, иако сви доносе плодове свог труда, јесте да покаже колико је велика снага врлине, чак и данашње време. У чему је снага? Да се живи безбедно од било каквих ужаса и да се остане изнад свих лоших ствари, које нас само користе у животу. Како можемо да будемо исти са лошим? Не може онај који носи на глави венац, да себе покаже великим и посебним, већ само онај који носи врлину и живи врлински. Заиста је чудесно – не само у олујном времену које траје данима – када човек остане на свом путу. Сваки човек метафорично символише палог човека, због својих грехова, смрти… Апостоли су, такође, сведоци, јер се према њима усмеравала олуја и велика недаћа, покренута и од целих народа и само од владара, али и демона и злога. Они су ипак у таквој ситуацији остали постојани у вери, као стена, и ишли су свуда по свету да такву веру и проповедају. (Св. Јован Златоуст, Омилија 24 на Мт. 7, 3)
