ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из прве саборне посланице Јованове (1 Јн. 3, 21 – 4, 6)
Љубљени, ако нас срце наше не осуђује, смјелост имамо пред Богом; 22. И што год иштемо, примамо од њега, јер заповијести његове држимо и чинимо што је угодно њему. 23. А ово је заповијест његова: да вјерујемо у име Сина његова Исуса Христа, и да љубимо једни друге као што нам је дао заповијест. 24. И онај који држи заповијести његове у њему пребива, и Он у њему. И по томе знамо да Он пребива у нама, по Духу којега нам је дао. 1. Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет. 2. По овоме распознавајте Духа Божијег: Сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, од Бога је; 3. А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свијету. 4. Ви сте од Бога, дјечице, и побиједили сте их, јер је већи Онај који је у вама неголи који је у свијету. 5. Они су од свијета, зато говоре од свијета, и свијет их слуша. 6. Ми смо од Бога; који познаје Бога слуша нас, ко ји није од Бога не слуша нас. По овоме познајемо духа истине и духа обмане.
Читање из Светог Јеванђеља по Марку (Мк. 14, 43-15, 1)
У вријеме оно, док говораше Исус ученицима Својим, дође Јуда, један од Дванаесторице, и с њим људи многи с ножевима и с кољем, послани од првосвештеника и књижевника и старјешина. 44. А издајник његов даде им знак говорећи: Кога цјеливам, онај је; ухватите га и одведите стражарно. 45. И дошавши, одмах му приступи и рече: Здраво, Учитељу! И цјелива га. 46. А они ставише руке своје на њега и ухватише га. 47. А један од оних што стајаху ондје извади нож те удари слугу првосвештеничког и одсјече му ухо. 48. И одговарајући Исус рече им: Као на разбојника изишли сте с ножевима и с кољем да ме ухватите. 49. Сваки дан сам био код вас у храму и учио, и не ухватисте ме. Али да се испуни Писмо. 50. И оставивши га, побјегоше сви. 51. А за њим иђаше неки младић огрнут платном по голом тијелу; и ухватише онога младића. 52. А он оставивши платно, го побјеже од њих. 53. И доведоше Исуса првосвештенику, и сабраше се код њега сви првосвештеници и књижевници и старјешине. 54. А Петар иђаше за њим издалека до у двориште првосвештеника, и сјеђаше са слугама, и гријаше се код огња. 55. А првосвештеници и сав Синедрион тражаху против Исуса свједочанства да га убију; и не нађоше. 56. Јер многи свједочаху лажно против њега и свједочанства не бијаху једнака. 57. И неки уставши свједочаху против њега лажно, говорећи: 58. Ми га чусмо гдје говори: Ја ћу развалити овај храм рукотворени, и за три дана саградити други, нерукотворени. 59. И ни ово свједочанство њихово не бијаше једнако. 60. И ставши првосвештеник на средину, запита Исуса, говорећи: Зар ништа не одговараш што ови против тебе свједоче? 61. А он ћуташе и ништа не одговараше. Опет га првосвештеник запита и рече: Јеси ли ти Христос, Син Благословенога? 62. А Исус рече: Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским. 63. А првосвештеник раздрије хаљине своје, и рече: Шта нам више требају свједоци? 64. Чусте хулу на Бога. Шта вам се чини? А они га сви осудише да је заслужио смрт. 65. И почеше неки пљувати на њега и покривати му лице, и ударати га, и говорити му: Погоди нам ко те удари! И слуге га бијаху по образима. 66. И кад бијаше Петар доље у дворишту, дође једна од слушкиња првосвештеникових, 67. И видјевши Петра гдје се грије, погледа га и рече: И ти си био са Исусом Назарећанином. 68. А он се одрече говорећи: Не знам, нити разумијем шта ти говориш. И изиђе напоље у предње двориште, и пијетао запјева. 69. И видје га слушкиња опет, па поче говорити онима што стајаху ондје: Овај је од њих. 70. А он се опет одрицаше. И мало потом они што стајаху ондје рекоше Петру: Ваистину си од њих; јер си Галилејац, и говор ти је сличан. 71. А он се поче клети и заклињати: Не знам тога човјека о којем говорите. 72. И по други пут запјева пијетао. И сјети се Петар ријечи што му рече Исус: Прије но што пијетао два пута запјева, три пута ћеш ме се одрећи. И стаде плакати. 1. И одмах ујутру учинише вијеће првосвештеници са старјешинама и књижевницима, и сав Синедрион, и свезавши Исуса одведоше га и предадоше Пилату.
ТУМАЧЕЊЕ
Апостолско предање као божанска Истина
Када се још једном вратимо Предању морамо да се вратимо у апостолска времена, што показује прејемство од старих у Црквама, где има и оних који се сукобљавају с Предањем (валентијани) говорећи да су мудрији и паметнији од старих и апостола, јер су пронашли исконску истину. Они кажу да су апостоли мешали Закон са речима Спаситеља, и не само апостоли, већ и сам Господ. Говорили су понекад и о демијургу, понекад о средњој сили, а понекад о Свевишњем… То што су валентијани говорили, није ништа друго до богохуљење. Оно што из тога произилази јесте да они нису могли да се сложе ни са Светим Писмом, нити са Светим Предањем. Поликарп, кога нису само учили апостоли већ је и разговарао са сведоцима Христовог живота – њега сам и ја сам видео и причали смо када сам био млад – преставио се у Господу у дубокој старости величанствено мученичком смрћу. Он је увек учио да је слушао од апостола, који су продужили постојање Цркве, где је једина Истина. (Св. Иринеј Лионски, Против јереси, књига 3, Вера је у Светом Писму и Предању)
Мучеништво светог Поликарпа
Проконзул је инсистирао и говори Поликарпу да прокуне Христа и да ће га онда пустити. Поликарп је одговорио да је Господу служио 86 година и да му Он никада ништа нажао није учинио, па је питао како да прокуне Онога који га је спасио? (Мучеништво светог Поликарпа, у Писму Цркве у Смирни Цркви у Филомелији)
Остаје да се каже да човек – пред Богом – треба да воли свога брата, јер у њима сам Бог обитава; када је човек у срцу убеђен да воли свога брата, а та истина сама долази у срце, где човек не може да завири. Зато апостол Павле каже да је спреман да умре за брата свога: А ја драговољно потрошићу и бићу потрошен за душе ваше (2. Кор. 12, 15), зато што Бог све то види у срцима, али не смртних људи којима говори, већ њима каже: А ја мало марим што ме судите ви или човечији дан; а ни сам себе не судим (1. Кор. 4, 3). Исти апостол говори на познатом месту: И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже (1. Кор. 13, 3)…
Шта значи ако ваше срце није болесно? Ако дођемо до правог одговора, онда је љубав наша исконска: тражимо спасење за свога брата, Љубазни! Ако нам срце наше не зазире, слободу имамо пред Богом; И шта год заиштемо, примићемо од Њега, јер заповести Његове држимо и чинимо шта је Њему угодно (1. Јн. 3, 21, 22). Шта су Господње заповести? Нову вам заповест дајем да љубите један другог, као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом (Јн. 13, 34). (Бл. Августин, Омилија 6 на 1. Јн. 3, 2, 4)
Спасење: богословље светих Отаца
Означити и исповедити крај, циљ и испуњење Тајинства одмах после исповедања његовог почетка, тј. сабирања у Цркву, неопходно је стога што „крај“ пројављује јединство Евхаристије, њено устројство и суштину као кретања и усхођења, као (пре свега и изнад свега) Тајинства Царства Божијег. Наравно, није случајно што у данашњем чину Литургија отпочиње свечаним благосиљањем Царства.
Сваки човек је биће Божјег порекла и назначења да нигде другде не може да нађе себе и своје спасење осим у миру свега света и спасењу душа све своје браће – а то и јесте оно за шта се моли на Божанственој Литургији. (Шмеман, Црква, свет, мисија, 121)
Христос пред Синедрионом
Зашто им Христос одговара на тај начин? И последњег дана све учи да је Он Христос… Христос није осуђен, већ је пустио да покажу сву своју лудост како би показао Истину да Његова смрт треба да се покаже људима. Исход је био супротан ономе што су они очекивали… Они су желели да Њега омаловаже пред свима – на понижавајући начин – али је Он показао много више од тога што су они покушали да ураде.
