ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела 5, 21–33)
У дане оне, чувши то, Апостоли уђоше ујутру у храм, и учаху. Пошто пак дође првосвештеник и који бијаху с њим, сазваше Синедрион и све старјешине синова Израиљевих, и послаше у тамницу да ове доведу. А кад слуге отидоше и не нађоше их у тамници, онда се вратише и јавише, говорећи: Тамницу нађосмо чврсто закључану и чуваре гдје стоје пред вратима, али кад отворисмо, унутра ни једнога не нађосмо. А кад чуше ове ријечи свештеник и војвода храма и првосвештеници бијаху у недоумици шта се то догодило с њима. А неко дође и јави им говорећи: Ено они људи што их бацисте у тамницу стоје у храму и уче народ. Тада отиде војвода с момцима и доведе их не на силу; јер се бојаху народа да их не побије камењем. А кад их доведоше, поставише их пред Синедрион, и запита их првосвештеник говорећи: Нисмо ли вам строго забранили да не учите о Имену овом? А ви сте ето напунили Јерусалим вашим учењем, и хоћете да баците на нас крв овога Човјека. А Петар и апостоли одговарајући рекоше: Богу се треба покоравати више него људима. Бог отаца наших васкрсе Исуса, којега ви убисте објесивши на дрво. Њега Бог десницом својом узвиси за Началника и Спаситеља, да даде Израиљу покајање и опроштење гријехова. И ми смо његови свједоци ових ријечи, и Дух Свети којега Бог даде онима који се њему покоравају. А кад они то чуше, разјарише се веома и договараху се да их побију.
Читање из Светог Јеванђеља по Јовану (Јн. 6, 14–27)
Људи, видјевши знамење које учини Исус, говораху: Ово је заиста Пророк који треба да дође на свијет. А кад разумије Исус да хоће да дођу да га ухвате и учине царем, он отиде опет на гору сам. Када пак наста вече, сиђоше ученици његови на море, и ушавши у лађу пођоше преко мора у Капернаум. И већ бјеше пао мрак, а Исус не бјеше дошао к њима. А море се подизаше од великога вјетра. Пошто су, дакле, веслали око двадесет и пет или тридесет стадија, угледаше Исуса како иде по мору и приближава се лађи, па се препадоше. А он им рече: Ја сам; не бојте се! И хтједоше га узети у лађу: и одмах се лађа обрете на земљи у коју иђаху. Сутрадан народ који је стајао с оне стране мора, видје да ондје не бјеше друге лађице осим оне једне у коју уђоше ученици његови, и да не уђе Исус са ученицима својим у лађицу него само ученици његови отидоше; а друге лађице из Тиверијаде дођоше близу онога мјеста гдје једоше хљеб када Господ заблагодари. Када, дакле, видје народ да Исуса не бјеше ондје, ни ученика његових, уђоше и они у лађе, и дођоше у Капернаум тражећи Исуса. И нашавши га с оне стране мора, рекоше му: Рави, када си дошао овамо? Исус им одговори и рече: Заиста, заиста вам кажем: не тражите ме што сте знамења видјели, него што сте хљеба јели и наситили се. Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вјечни, које ће вам дати Син Човјечији, јер овога потврди Бог Отац.
ТУМАЧЕЊЕ
Имате реч (Логос) живота у вама (Фил. 2, 16).
Морате да се нахраните хлебом Логоса… Не падајте, већ се охрабрите, учите и своје комшије и све друге, најбоље што можете и умете, пошто су чланови ваше заједнице и зато што су удови Христа и синови Божији. Научи их и поучи… (2. Тим. 4, 2) Заједно ћемо сви да будемо у Царству Христовом, нашега Бога, коме нека је слава сада и у векове. Амин! (Св. Симеон Нови Богослов, О посту, 5, 1, 180)
Једном су ученици Христови пловили у лађи преко Галилејског језера у Капернаум. Сам Господ није био с њима. Већ се смрачивало, дувао је јак ветар, лађа је била насред мора, и ударали су је високи таласи. Ученици су били веома узнемирени. Пошто су веслали око двадесет и пет или тридесет стадија, угледаше Исуса како иде по мору и приближава се лађи, па се препадоше.
Изглед човека који по ноћној тами иде по узбурканом мору, изазвао је у ученицима страх. Они су доживели Исуса као привиђење, вероватно делећи народно веровање, заједничко свим древним народима, да се ноћу јављају душе умрлих људи. Он им рече: Ја сам, не бојте се. И хтједоше Га узети у лађу, и одмах се лађа обрете на земљи у коју иђаху.
Уочи овог догађаја Исус Христос је чудесно наситио са пет хлебова пет хиљада људи, и ево народ, видевши ово чудо, пожелео је да поново нађе Исуса да би чуо Његове речи, већином можда зато што су претходног дана били задивљени силом Његовог чудотворства.
Чудесно насићење је било учињено у близини града Витсаиде– Јулије на обали Генисаретског језера. После насићења, увече, ученици Господњи су пошли сами у лађи на супротну страну језера у Капернаум, док Исус, видећи народ, није пошао с њима, него је остао у пустињи. Потраживши Господа у близини Витсаиде, многи од људи су сели у своје лађе и упутили се у Капернаум, и ту су, на своје велико чуђење, нашли Господа. Рави! Како си дошао овамо? Народ је видео да није пошао са ученицима, а ићи око језера било је врло далеко, тако да се није могло доћи до Капернаума за једну ноћ.
Исус им одговори и рече: Заиста, заиста вам кажем: не тражите ме што сте знамења видјели, него што сте хљеба јели и наситили се. Унутарња настројеност њиховог духа, по којој су тражили Господа, била је више телесна, чулна, лажна. Чудеса Господња су се пројављивала у виду знамења која су указивала на Његову величину и на она духовна добра, која је Он донео у свет. Ко их је доживљавао у овом смислу и уздизао се од спољашњих добара ка духовним, тај је схватао силу и дух ових знамења: за таквог човека је спољашње чудо било знамење унутарње духовне силе. Међутим, чудесно насићавање огромне скупине народа у пустињи људи нису схватили тако: уместо тога да у хлебу види знамење, указивање на свемогућство Исуса, народ је у знамењу видео само хлеб, он схватио ово чудо као почетак читавог низа сличних чуда од стране Месије. Услед таквог неисправног схватања и само тражење Христа је носило лажни карактер. Управо на ову лажност и указује Спаситељ. Они су Га тражили зато што су хљеба јели и наситили се.
Како су и данас људи жељни спољашњих, чулних доказа, остајући потпуно глуви на тананија, скоро неухватљива за огрубеле људе унутарња сведочанства њиховог духа! Такви људе и у животу теже више ка чулном, траже га, остављајући без ефекта све високо, духовно: они би да само насите своје тело, а не брину о души, лишеној насићења речју Божанске истине.
