ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Прве посланице Коринћанима светог апостола Павла (Зач. 162 – гл. 15, ст. 39-45)
Браћо, није свако тело исто тело, него је друго тело човечије, а друго тело животињско, а друго рибље, а друго птичије. И постоје телеса небеска и телеса земаљска; али је друга слава небеских а друга земаљских. Друга је слава сунца, а друга слава месеца, и друга слава звезда, јер се звезда од звезде разликује у слави. Тако и васкрсење мртвих: сеје се у распадљивости, устаје у нераспадљивости; сеје се у бешчашћу, устаје у слави; сеје се у немоћи, устаје у сили; сеје се тело душевно, устаје тело духовно. Постоји тело душевно и постоји тело духовно. Тако је и написано: Први човек Адам постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује.
И за упокојене, 1. Сол (Зач. 270 – гл. 4, ст. 13-17)
Браћо, нећу да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. Јер ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим. Јер вам ово казујемо речју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. Јер ће сам Господ са заповешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.
Читање из Светог Јеванђеља по Луки (Зач. 15 • Гл. 4, ст. 31-36)
У време оно сиђе Исус у Капернаум, град галилејски, и учаше народ суботом. И чуђаху се науци његовој врло; јер реч његова беше силна. И у синагоги беше човек са духом нечистог демона, и повика из свег гласа говорећи: Прођи се, шта хоћеш од нас, Исусе Назарећанине? Дошао си да нас погубиш? Знам те ко си: Светац Божији. И запрети му Исус говорећи: Умукни, и изиђи из њега! И оборивши га на средину, изиђе демон из њега нимало му не наудивши. И запрепашћење захвати све и разговараху међу собом говорећи: Каква је то реч да влашћу и силом заповеда нечистим духовима, и излазе?
И за упокојене (Јн, зач. 16 • Гл. 5, ст. 24-30)
Рече Господ Јудејима који су му дошли: Заиста, заиста вам кажем: Ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот. Заиста, заиста вам кажем, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи; и даде му власт и да суди, јер је Син Човечији. Не чудите се томе, јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда. Ја не могу ништа чинити сам од себе; како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао.
ТУМАЧЕЊЕ
Тело је сеје у распадљивости, али ниче у непропадљивост… сеје се тело душевно, а устаје тело духовно
Зашто од тренутка када је тело васкрсло, Он то тело ставља у контекст звезда и сунца? Господ говори да ће различитост славе бити велика, али да ће бити само једно васкрсење. Сада Он раздваја све на два: телесно небеско (свето) и телесно земаљско. Тела ће бити опет узнета, као зрно које поново расте… Неверовање у васкрсење унижава човека, тако Господ то и исправља у људима.
Ако направимо две врсте људи: грешнике и праведнике, па опет њих поделимо на још неколико подврсти, нити праведници нити грешници неће добити исто… Он прави овде прву подвојеност: дели људе на праведнике и грешнике, када каже: телесно небеско (свето) и телесно земаљско. Затим Он уводи разлику између грешника међу самим грешницима, говорећи: Сва тела нису иста тела. И када се узноси на Небо, Он каже: Једна је слава сунцу, а друга је слава месецу. Постоји подела и на земаљска тела и на небеска: није само разлика између месеца и сунца, и звезда; већ и међу самим звездама. Шта је са идејом, да су све звезде на Небесима, јер неке имају мање славе? Шта из овога можемо да научимо? Мада је све у Царству Божијем, неће имати све исту награду, мада ће сви грешници бити у паклу, неће сви задобити исту казну… Када говори о сејању семена, Он не мисли само на рађање из утробе, већ и на сахрањивање у земљу… Оба ће бити уздигнута у слави, јер су били засађени у слабости…
Пре тридесет дана све је нестало, тако да тело није остало спојено, иако ће бити узнето у слави. Ништа то неће бити превазиђено у будућности… Иако Дух Свети одлази од човека који прави много грехова, Дух наставља да постоји… Живот тела зависи од душе, а резултат је некад погубан, остаје се без Духа Светога. Али у тај дан и неће бити тако, већ ће наставити у телу праведника, победа ће бити Његова, а природна душа ће бити и даље присутна. (Овде алудира да је савршен човек трослојан: дух, душа и тело – као и у 1. Сол. 5, 23). Било да такве ствари буду поистовећене са духовним телом… (Св. Јован Златоуст, Омилија 41 на 1.Кор. 15, 4, 5)
У Капернауму је Исус изгнао духа нечистог демона из човека у синагоги
Речено је да Бог дозвољава демонима да нас нападају из пет разлога. Прво, ако нас нападну борићемо се како бисмо разлучили врлину од греха. Друго, освајајте врлину напорима и борбом, онда ћемо бити постојани. Треће, узрастај у врлини, тако нећемо мислити о себи надмено, већ ћемо бити човекољубиви. Четврто, осетите лудост греха. На крају, пето и најважније, ослободи се од страсти и не заборавите наше слабости и силу Његову, Онога који нам помаже. (Св. Максим Исповедник, Друга стотина о љубави, 67)
Знам те ко си: Светац Божји
Демони такође кажу: Знамо ко си ти, Син Божији… Светац Божји… Онда и апостол Петар изговара исте речи као и демони, али његова идеја је другачија. Како Петар има толико чисту љубав, па то успева да каже? Зато што се хришћанска вера заснива на љубави, а демонска је без љубави. Како може бити без љубави? Петар каже ово и може да загрли Христа, а демони то кажу и одвајају се од Христа. Пре него што кажу: Знамо ко си ти, Светац Божји, кажу и: Шта имамо са тобом? Зашто си дошао да нас уништиш пре времена? Једна ствар исповеда Христа, а то је ношење Христа (у себи) и то да можеш да идеш заједно са Њим. Оно што је одликује вернике, јесте (лична) вера, оно у себи, а не безлична вера коју сви носе. Браћо, не слушајте када вам јеретици кажу: Па и ми верујемо. Овај пример са демонима нека вас научи да пазите када неко говори о вери, па пре тога истражите добро његов живот и његова дела… Уз веру Он везује љубав, јер вера без љубави ништа не значи. Са љубављу јесте вера хришћанска, а без љубави је вера демонска… (Бл. Августин, Омилија 10 на 1. Јн. 5, 1, 2)