ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)

Читање из Дела Светих Апостола (Дела 3, 11–16)
У дане оне, док се исцијељени хроми држаше Петра и Јована, сав народ задивљен навали њима у тријем који се зваше Соломонов. А видећи то, Петар се обрати народу: Људи Израиљци, што се чудите овоме или шта гледате у нас, као да смо својом силом или побожношћу учинили да овај ходи? Бог Авраамов и Исаков и Јаковљев, Бог отаца наших, прослави Сина својега Исуса, кога ви предадосте, и одрекосте га се пред лицем Пилатовим када он пресуди да га пусти. А ви се одрекосте Свеца и Праведника и испросисте човјека убицу да вам поклони. А Начелника живота убисте, којега Бог васкрсе из мртвих, чему смо ми свједоци. И ради вјере у име његово, овога кога видите и познајете утврди име његово, и вјера која је од њега подари му ово исцјељење пред свима вама.
Читање из Светог Јеванђеља по Јовану (Јн. 3, 22–33)
У време оно, дође Исус и ученици његови у јудејску земљу, и ту борављаше с њима и крштаваше. А и Јован крштаваше у Енону близу Салима, јер ондје бјеше много воде; и долажаху те се крштаваху. Јер још не бијаше Јован бачен у тамницу. Тада настаде распра међу ученицима Јовановим и неким Јудејцем око очишћења. И дођоше Јовану и рекоше му: Рави, онај што бјеше с тобом преко Јордана, за кога си ти свједочио, ено крштава, и сви иду њему. Јован одговори и рече: Не може човјек ништа примати ако му не буде дано с неба. Ви ми сами свједочите да рекох: Нисам ја Христос него сам послан пред њим. Ко има невјесту женик је, а пријатељ жеников стоји и слуша га, и радошћу се радује гласу женикову. Ова, дакле, радост моја испуњена је. Он треба да расте, а ја да се умањујем. Који одозго долази над свима је. Који је са земље од земље Је, и од земље говори; а који долази с неба над свима је; и што је видио и чуо, то свједочи; и свједочанство његово нико не прима. Који прими свједочанство његово, потврди да је Бог истинит.
ТУМАЧЕЊЕ
Зашто се чудиш овоме?
Славу су апостоли добијали из Славе Христове. Показивали су да све што се десило на земљи није било људско дело, већ дело Бога Живога. Видите ли колико је све што се десило другачије од свих људских амбиција и како се он односи према онима који му одају почаст (који га славе)… (Св. Јован Златоуст, Омилија 9 на Дела 3)
После празновања прве Пасхе, Исус Христос се упутио на Јордан, и тамо проживео неко време, савршавајући не Сам лично, него преко ученика, крштавање оних који су му долазили. У исто време је и Претеча Јован наставио да крштава, али је већина, како се види из даљих речи ученика Крститеља Јована, ишла Исусу. Ова околност је изазивала завист у души ученика и поштоваоца суровог пророка. Завидљиво осећање их је чак довело до спора о томе чије је крштење делатније, више – Исусово или Јованово, које очишћава од грехова? Ради произашлог спора ученици Крститеља се обраћају Њему самом. Желећи да саопште своме учитељу ту завист и љутњу на Исуса, ученици Јованови долазе му и говоре: Рави! Онај што бјеше с тобом преко Јордана, за кога си ти свједочио, ено крштава и сви иду њему.
Сви иду – речено је преувеличано, и то је диктирано завишћу и жељом да се пробуди завист. Међутим, Јован Крститељ, будући изнад зависти према Христу и било какве суревњивости с Њим, у одговор својим ученицима штити име Христово од њихових приговора, показујући како је неопростива њихова завист и изражавајући радост због успеха дела, исповеда првенство Христа у односу на себе и осуђује оне који Му не верују. Штитећи Исуса Христа од окривљивања за присвајање права и достојанства Крститеља, Јован каже да између божанских посланика ниједан не може узети на себе нешто такво ако му није дато свише, с неба и, сходно томе, ако Христос крштава (а Он је несумњиво Посланик Божији, који превазилази све друге), онда Он има за то власт од Бога с неба.
Убеђујући да је за његове ученике неопростива завист према Христу, Јован показује, да им он није давао никаквог повода и разлога; напротив, од самог почетка им је говорио да он није Христос, те да је само послан испред Христа да би Му припремио пут. Он не ставља себе изнад достојанства Претече Христовог, већ постојано узноси хвалом Онога који долази за њиме; и сами ученици његови то памте и могу потврдити, па како онда завиде Христу и срде се на Њега, као на супраника Јовановог? Разобличавајући греховну љутњу и завист ученика својих, Јован изражава крајњу радост због напретка дела Христовог. Он наводи пример женика и пријатеља женика. Пријатељ женика не завиди предности женика, већ стоји пред њим као његов слуга, слуша га као господара, и радошћу се радује гласу женикову. Христос је Женик Цркве, а Јован је Његов пријатељ, и сада, када он чује глас Жеников његова радост достиже пуноћу. Он треба да расте, а ја да се умањујем – додаје Јован.
Исповедајући предност Исуса Христа, Јован каже да је Христос онај Који одозго долази, као сушти од вечности, и оваплотивша се Реч, Он превазилази све друге посленике Божије и све друге људе, и да је Јован имајући само земно порекло, објављивао Божанску истину онолико колико је може објављивати онај који је са земље, а да напротив, дошавши с неба, Христос сведочи тек о том Божанском и небеском, ономе што је Сам Он непосредно видео и слушао.