ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из посланице Светог апостола Павла Јеврејима (Јев. 10,32-38)
Браћо, сјећајте се првих дана, у које, тек просвијетљени, поднијесте многе подвиге страдања, 33. Изложени, с једне стране, поругама и невољама, а са друге, поставши састрадалници онима који то исто доживљавају. 34. Јер сте и оковима мојим саосећали, и с радошћу подносили отимање имовине ваше, знајући да ви имате боље и непролазно имање на небесима. 35. Не губите, дакле, поуздање своје, које доноси велику награду. 36. Јер вам је трпљење потребно, да пошто извршите вољу Божију, примите оно што је обећано. 37. Јер још мало, врло мало, па ће доћи Онај који треба да дође и неће одоцнити. 38. А праведник ће од вјере живјети; ако ли одступи, неће бити по вољи души мојој.
Читање из Светог Јеванђеља по Марку (Мк 2, 14-17)
У вријеме оно, Исус пролазећи видје Левија Алфејева гдје седи на царини, и рече му: Хајде за мном. И уставши отиде за њим. 15. И кад сјеђаше Исус за трпезом у кући његовој, многи цариници и грјешници сјеђаху с њим и са ученицима његовим, јер их бијаше много који иђаху за њим. 16. А књижевници и фарисеји, видјевши га гдје једе са цариницима и грјешницима, говораху учсницима његовим: Зашто са цариницима и грјешницима једе и пије? 17. И чувши Исус рече им: Не требају здрави љекара него болесни. Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање, него грјешнике.
ТУМАЧЕЊЕ
Треба вам издржљивост, јер када учините по вољи Божијој, морате да примите завет
Будући, дакле, да су две природе Христове, велимо да су у Њега и две природне воље и две природне енергије. Међутим, пошто је једна ипостас Његових двеју природа, тврдимо да је један те исти Онај који хоће (пројављује вољу) и Онај који дејствује природно, у складу са обема природама, из којих je, у којима је и које јесу Христос, Бог наш. Тврдимо, наиме, да Он хоће и дејствује не раздељено, већ јединствено; јер хоће и дејствује у оба вида (обличја), у заједници са оним другим видом. Јер у којих је једна те иста суштина, у њих је иста и воља и енергија, a у којих је различита суштина, у њих је различита и воља и енергија. И обратно: у којих је једна те иста воља и енергија, у њих је једна те иста и суштина, a у којих је различита воља и различита енергија, у њих је и суштина различита.
Па према томе, када су у питању Отац и Син и Свети Дух, а због истоветности Њихове енергије и Њихове воље, спознајемо истоветност Њихове природе. Међутим, кад je у питању божанска икономија, из разлике енергија и воља спознајемо разлику природа, а знајући за разлику природа, скупа са њом исповедамо и различитост воља и енергија. Наиме, као што, поимајући и говорећи побожно о броју природа једнога и истога Христа, не делимо једнога Христа, већ представљамо да је и у Његовом јединству очувана различитост природа, a тако и број воља и енергија које су у Његовој природи, већ према својим суштинама – јер по обе природе је вољно и делатно остварио наше спасење – не уводи деобу (далеко било), већ открива једино њихову очуваност и целовитост и у јединству двеју природа: јер кажемо да воље и енергије припадају природи а не ипостаси. Имам на уму саму Његову вољну (желатну) и енергетску (делатну) силу, у складу са којом Он хоће оно што хоће и дела енергијом оно што дела. Јер ако дозволимо да оне (воља и енергија) буду ипостасне (да припадају ипостасима), тада ћемо бити приморани да кажемо да су три ипостаси Свете Тројице међусобно различитих воља и енергија.
Ваља, ипак, знати да вољно хтети није исто што и хтети на овај или онај начин: јер хтење припада природи, као што јој припада и гледање – јер je у свих људи, – међутим начин хтења не припада природи, већ нашој словесној одлуци, као што је „како“ гледати, добро или лоше – јер не хоће (не желе) сви људи на исти начин, нити исто виде. To ћемо прихватити и када су у питању енергије: јер како хтети, како гледати или како деловати, представља начин остваривања хтења и гледања и деловања; а тај начин припада само оном ко те начине остварује, и раздваја га од других по различитости која је заједнички прихваћена. Хтење се, дакле, просто назива вољом, односно вољном силом, што је, заправо, словесна жеља и природна воља; док начин хтења, односно оно што подлеже хтењу, назива се предметом воље (хтења) и гномијским хтењем. Вољно је, опет, оно хтење које je по природи, као што је вољна (има способност хтења) божанска природа, а тако исто и човечанска природа; а желатељ (носилац воље, хтења) је онај који користи своју вољу, односно, то je ипостас, као што је на пример Петар. (Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење вере. 2, 37)
Позив Матеја
Онај који нас је упознао у срцима и зна тајну сваког човековог ума, зна и све оно што човек воли. Иако га (Матеј) није од почетка позвао, али после безброј чуда га је призвао, онда када је знао да ће он бити послушан…
Нека од многих чује да ће себе удостојити велике части да посте, и да нашег Господа назову: Гле човека изјелице и пијанице, друга цариницима и грешницима. И оправдаше премудрост деца њена (Мт. 11, 19). Он се није посрамио , већ је превазишао све те ствари и усавршио је све што му је било постављено пред Њега. Шта је у ствари урадио? Цариник се преобратио и постао бољи човек… и Закхеј такође (Лк. 19, 5, 8, 9). Видите ли како је Господ овакво размишљање потпуно преобратио? Све оно што су они учинили против Њега, јер је био у друштву таквих људи, показује да Он, насупрот свему, није био са њима јер су били недостојни, већ зато што их је волео. (Св. Јован Златоуст, Омилија 30 на Мт. 9, 1, 2, 3)
Дисциплина је реч која се доводи у везу са ученицима. Дисциплина је стање ученика, стање ученика према учитељу и према ономе што он учи. Прво од свега, дисциплина је жеља за учењем, одређење према учењу свега… Први услов јесте да ако желимо да постанемо ученици морамо да научимо да будемо дисциплиновани, што ће дати резултате. Интегритет личности је сврха, а то није лако задобити.
Ми морамо да платимо и школарину, јер она постоји од самог почетка учења, па до краја. Школарина је као врста постепеног сопственог превазилажења и може да човека постави у заједницу која је већа од самог човека и да га одстрани, како заједница потпуно постала темељ за (прави) живот. Увек постоји и моменат у искуству, када страх надвлада ученике. Углавном када се приближи смрт, а са смрћу сваки човек мора да се суочи. Касније неће бити више смрти, већ живот већи од овог који живимо (на земљи), али сваки ученик мора да умре прво пре него што се врати у живот. Управо то захтева одређење, храброст и веру…
Учење почиње тишином и слушањем… Ако смо задовољни једноставним слушањем из интереса, без да урадимо оно што нам је речено, убрзо нећемо ништа више слушати. Бог не говори нашим умовима или нашим срцима, јер Он не прима наше подаништво. Бог говори једном или два пута, а онда ће нас се сетити када будемо гладни Бога, гладни Истине… (Митрополит Антоније Сурошки, Размишљања. 28А)
