ПРИРЕДИО: Епископ др Јован (Пурић)

Читање из Друге посланице Коринћанима светог апостола Павла (Зач. 196 – гл. 12, ст. 20-21; гл. 13, ст. 1-2)
Браћо, бојим се да вас, кад дођем, нећу наћи какве хоћу, и ја ћу се наћи вама каквог ме нећете; да како не буду свађе, зависти, срдње, пркоси, опадања, шаптања, надимања, нереди; да ме опет кад дођем не понизи Бог мој код вас, те не заплачем за многима који су пре грешили и нису се покајали за нечистоту и блуд и разврат што починише. Ово трећи пут долазим к вама; на устима два или три сведока утврђује се свака реч. Напред казах и унапред говорим, када сам био код вас други пут, и сад кад нисам код вас, пишем онима који су пре сагрешили и свима осталима, да ако дођем опет, нећу штедети.
Читање из Светог Јеванђеља по Марку (Зач. 17 • Гл. 4, ст. 24-34)
Рече Господ својим ученицима: Памтите што чујете: каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити и дометнуће се вама који слушате. Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има. И говораше им: Тако је Царство Божије као човек кад баци семе у земљу; и спава и устаје ноћу и дању; и семе ниче и расте, да он и не зна. Јер земља сама од себе донесе најпре траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу. А кад сазри род, одмах пошаље срп; јер наста жетва. И говораше: Са чиме ћемо упоредити Царство Божије? Или у каквој ћемо га причи исказати? Оно је као зрно горушично које кад се посеје у земљу мање је од свију семена на земљи; а кад се посеје, узрасте и буде веће од свега поврћа, и пусти велике гране да могу у његову хладу и птице небеске боравити. И таквим многим причама казиваше им реч колико могаху слушати. А без приче не говораше им ни речи. А ученицима насамо тумачаше све.
ТУМАЧЕЊЕ
Бојим се да не заплачем за многима који згрешише и не покајаше се
Овде се не говори о томе да се одступа од ауторитета учитеља, већ од Очеве бриге, такав треба да буде у већем страху него ли грешници који стално праве преступе о којима их Он поучава, желећи да их поправи. Треба добро видети шта Он прво ставља (пред њих), а шта последње: јер су они горди и против Њега су. Господ суштински не тражи да буде по Његовом, Он прво помиње оно што сви знају: њихово отпадништво, затим осуду и на крају преступе који доводе до тога да се они више не слажу са Оцем. То су зли корени свега лошег и стварају осуду, понос, и сва друга зла… Он све то рачуна како би сви учествовали у томе: у кажњавању, али и разрачунавању са грехом.
У овим речима Господ мисли на ванбрачне заједнице, које су нечисте, као и други греси који прљају душу. Зато Христос зове Јудејце нечистим, дакле не само због ванбрачних заједница већ и због свих других грехова. Зато Он стално говори њима да су споља чисти, али је битна и унутрашњост… Не погани човека шта улази у уста; него шта излази из уста оно погани човека (Мт. 15, 11), што је исто што и оно речено на другом месту: Сваки који је поносан у свом срцу, нечист је пред Господом (Посл. 16, 5). Јер ништа није чистије од врлине, а ништа грђе од греха… Многи носе сведочанство, пошто живе у мраку, иако их неко припрема да јасно виде… Они су опседнути страстима, јер живе у мраку… Пошто виде оне који живе у врлини, могу да схвате колико су они нечисти и како се скривају са свим својим ранама од оних који су чисти; тада једни могу да буду слободни (од греха), а други да буду робови (греха)… (Св. Јован Златоуст, Омилија 28 на 2. Кор. 12, 2, 3)
Ко има даће му се (још), а онај који нема од њега ће се узети и дати ономе који има
Мада је прича мање-више неразумљива за све људе ипак исказује неизрециву правду. Он говори као што је записано: Када је неко ревносан, даће му се и Божији део, али ако не жели и не учествује ни Божији дар му неће бити дат… Бог није много узимао од својих дарова. Али онај који је гладан да учи и усавршава се, он ће бити вођен, и ако је он сиромашан, још ће више бити вођен. Господ онда каже: Чак и да се, ономе који мисли да има, и још дода; чак и ако има све, даће му се још јер то бива у мери вредности Божјег дара као нешто што неће бити враћено… (Св. Јован Златоуст, Омилија 45 на Мт. 13, 1)