ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела, 4, 1–10)
У дане оне, док говораху Апостоли народу, наиђоше на њих свештеници и војвода храма и садукеји, срдећи се што они уче народ и јављају у Исусу васкрсење из мртвих. И дигоше на њих руке, и метнуше их у затвор до ујутру, јер већ бјеше вече. А многи од оних који чуше ријеч повјероваше, и достиже број људи око пет хиљада. И би сутрадан да се скупише кнезови њихови и старјешине и књижевници у Јерусалим, и Ана првосвештеник и Кајафа и Јован и Александар и колико их год бјеше од рода првосвештеничкога; и поставивши их у средину питаху: Каквом силом или у чије име учинисте ви ово? Тада Петар, испунивши се Духа Светога, рече им: Кнезови народни и старјешине Израиљеве, ако нас данас испитујете због доброчинства болесном човјеку, како он оздрави, нека је на знање свима вама, и свему народу Израиљеву, да у име Исуса Христа Назарећанина, којега ви распесте, којега Бог подиже из мртвих, њиме стоји овај пред вама здрав.
Читање из Светог Јеванђеља по Јовану (Јн. 3, 16–21)
Рече Господ: Тако Бог завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни. Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега. Који у њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божијега. А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена.
ТУМАЧЕЊЕ
Први прогон хришћана (Мт. 5, 11-14)
Благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили пророке пре вас. Ви сте со земљи; ако со обљутави, чим ће се осолити? Она већ неће бити низашта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе. Ви сте видело свету; не може се град сакрити кад на гори стоји.
Људи воле таму више од светлости
И беше тама над безданом. И ево нових повода за баснословља, и разлога за маштанија нечастивих људи који то што је речено изокрећу према властитим нахођењима. Они, наиме, тумаче таму не као да је она по природи некакав неосветљен ваздух, или место које је покривено сенком јер га некакво тело заклања, или, у сваком случају, место које је из било каквог разлога лишено светлости, већ таму тумаче као злу силу, или чак као само зло, које има свој почетак у себи самоме, и које је супротстављено и противно доброти Божијој. Јер, веле, ако је Бог светлост, јасно је да ће сила која војује против Њега бити тама – тако здрав разум закључује. То је, тобоже, тама која своје постојање није стекла од другога, већ је то зло које је само од себе настало. То је тама која се бори против душа, која доноси смрт, која се противи врлини; они чак заблудно сматрају да је и пророк самим својим речима назначио да она по себи постоји, и да није створена од стране Бога. Каквих све лукавих и безбожних учења није произашло из овога!? Какви све грабљиви вуци, који растрзају стадо Божије, нису у том кратком стиху налазили повода да загосподаре над душама!? Нису ли одавде кренули маркионити, или валентијани? Није ли одавде потекла мрска јерес манихејаца, за коју нико неће погрешити ако је назове гњилом раном Цркве? Човече, зашто бежиш далеко од истине, изумевајући себи разлоге за пропаст? Јер, реч пророка је једноставна и свакоме разумљива. Земља беше невидљива, вели он. Зашто? Зато што ју је бездан прекривао. Шта је то бездан? То је мноштво воде којој није могуће досегнути дно. Знамо, међутим, да се многа тела често могу видети и кроз воду ако је она плића и прозирна. Зашто се онда ниједан део земље није назирао кроз воду? Зато што је ваздух, који је био разливен изнад ње, још увек био неосветљен и таман. Јер, сунчани зраци који продиру кроз воду често показују каменчиће који су на њеноме дну. Али у дубокој ноћи никако није могуће видети оно што се налази под водом. Да је земља била невидљива показује се и тврдњом која следи, односно да је постојао и бездан који ју је прекривао, и да је она у тами почивала. Бездан, дакле, не представља мноштво противних сила, као што су то неки замишљали, нити је тама била некаква првоначална и зла сила која се супротставља добру. Јер две равноправне ствари, које су у међусобној супротности, у сваком случају би квариле састав једна другој, те би се трајно и без прекида трошиле у узајамној борби. Ако једна од ових супротности, надмашује снагом ону другу, свакако да ће истрошити ону која је надвладана. Због тога, ако неки кажу како су зло и добро међу собом једнаки, они тиме уводе непрекидну борбу и непрестано пропадање, тако да ће и једно и друго некада надвладавати а некада бити надвладано. Ако добро својом снагом надмашује зло, какав је разлог да природа зла не буде у потпуности уништена? А, опет, ако се збива оно што не приличи ни изговорити, чудим се како се они не ужасавају сами себе кад доспевају до тако богомрских хуљења. Није благочестиво, наравно, говорити ни да зло потиче од Бога, јер ниједна од супротстављених ствари не постаје од оне друге ствари која је њој противна. Јер, живот не рађа смрт, нити је тама извор светлости, нити болест доноси здравље; осим кад је реч о преласку из једног душевног стања у друго, где се промене одигравају од једне супротности ка другој; али кад је реч о постајању, тада ништа од онога што постаје не потиче од супротних већ од једнородних ствари. Па добро, рећи ће неко, ако зло није ни непостало нити је створено од стране Бога, откуда је онда стекло своје постојање? Јер, нема те живе душе која ће порицати да зла постоје. Шта ћемо, дакле, одговорити? Да зло није никакво живо суштаство које има душу, већ да је то стање у души које је супротно врлини, које настаје код немарних кад се удаље од добра. (Свети Василије, Шестоднев, Омилија 2, 5)
Сећање на мртве (1. Кор. 15, 39-57; Јн. 5, 24-30)
Није свако тело једно тело, него је друго тело човечије, а друго скотско, а друго рибље, а друго птичије. И имају телеса небеска и телеса земаљска: али је друга слава небеским, а друга земаљским. Друга је слава сунцу, а друга слава месецу, и друга слава звездама; јер се звезда од звезде разликује у слави. Тако и васкрсење мртвих: сеје се за распадљивост, а устаје за нераспадљивост; сеје се у срамоти, а устаје у слави; сеје се у слабости, а устаје у сили; сеје се тело телесно, а устаје тело духовно. Има тело телесно, и има тело духовно. Тако је и писано: први човек, Адам, постаде у телесном животу, а последњи Адам у духу који оживљује. Али духовно тело није прво, него телесно, па онда духовно. Први је човек од земље, земљан; други је човек Господ с неба. Какав је земљани такви су и земљани; и какав је небески такви су и небески. И како носимо обличје земљаног тако ћемо носити и обличје небеског. А ово говорим, браћо, да тело и крв не могу наследити царство Божије, нити распадљивост нераспадљивости наслеђује. Ево вам казујем тајну: јер сви нећемо помрети, а сви ћемо се претворити. Уједанпут, у тренућу ока у последњој труби; јер ће затрубити и мртви ће устати нераспадљиви, и ми ћемо се претворити. Јер ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност. А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост и ово се смртно обуче у бесмртност, онда ће се збити она реч што је написана: Победа прождре смрт. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа? А жалац је смрти грех, а сила је греха закон. А Богу хвала који нам даде победу кроз Господа нашег Исуса Христа.
Заиста, заиста вам кажем: Ко моју реч слуша и верује Ономе који је мене послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот. Заиста, заиста вам кажем: Иде час и већ је настао, кад ће мртви чути глас Сина Божијег, и чувши оживети. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи; и даде Му власт да и суд чини, јер је Син човечији. Не чудите се овоме, јер иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијег, и изићи ће који су чинили добро у васкрсење живота, а који су чинили зло у васкрсење суда. Ја не могу ништа чинити сам од себе; како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим воље своје него вољу Оца који ме је послао.
Земља си и у земљу ћеш отићи
Храм мог тела је разорен, земља се вратила земљи, према речи Божијој. Али у Цркви очекујем васкрсење тела из мртвих и живот света који ће доћи. Моја нада је у десној руци Божијој, Господу Исусу Христу. Он је мој живот и васкрсење… Отишао сам од тебе услед пута земаљских ствари и тако не видимо једни друге као што смо се видели пре. Али прогледаћемо у свету који долази… Тамо људи сијају као сунца, тамо је прави живот, тамо је слава, и све је вечно и бескрајно… (Св. Тихон Задонски)
Јер Бог тако завоље свијет да је Сина Својега Јединороднога дао, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни.
Разговарајући са Никодимом, потајним Својим учеником, Господ му открива тајну предодређења Божанске љубави о искупљењу палог људског рода кроз Јединородног Сина Божјег. Снагом ове љубави Бог је дао човеку средство помирења са Собом да би се и сама твар ослободила од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије (Рим. 8, 21). Ово средство је крсна смрт Месије. Из ове неизмерне љубави Бог је Сина Свога Јединородног – јединог, рођеног од Њега пре свих векова, дао, тј није само послао, него предао на смрт, одредио за смрт (Лк. 22, 19; Јн. 6, 51; Гал. 1, 4) или, како каже апостол Павле, Сина Својега не поштједе, него Га предаде за све нас (Рим. 8, 32).
Ова крсна жртва, изнуђена љубављу Божијом, постала је умилостивљење за грехе људи. У томе се показа љубав Божија према нама, што је Бог Сина својега Јединороднога послао у својет да живимо Њиме. У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше (1 Јн. 4, 9–10).
Који у Њега вјерује, не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божијега. Јер сваки који чини зло, мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена.
Који у Њега вјерује, не суди му се, а који не вјерује, већ је осуђен. Љубав Божија је учинила све за човека; остало зависи од самих људи, од њихове вере или неверовања у Сина Божијег: вера ће их оправдати – спасти их; неверовање ће их осудити, погубити. „Шта значи: који верује у Сина, не суди му се, пише блажени Теофилакт Охридски. Зар му се не суди, ако је живот његов нечист? Веома ће бити осуђен, јер такве и Павле не назива искреним верницима. Говоре да знају Бога, а делима Га се одричу (Тит 1, 16). Вера приводи светлости, и верујући узлазе на такав ступањ моралног стања где сваки суд постаје сувишан.
Који не вјерује, већ је осуђен. „А због чега у ствари? Због тога, пише свети Теофан Затворник, што када је около светлост, он остаје у тами, из љубави према њој. Тамољубље, мржња према светлости чини га потпуно кривим, чак и без одређивања у чему је истина; зато што, код кога је искрена љубав према истини, тога ће она извести из таме заблуда и привести светлости истине. Пример је у светом апостолу Павлу. Он је био искрени истинољубац, од све душе предан томе што је сматрао истинитим, без икаквог користољубља. Зато, чим му је била указана истина, не у томе што је он сматрао истинитим; он је истог тренутка одбацио старо, које се показало сада туђим истини, и свим срцем се прилепио новом, осетно доказаним као истина. Исто бива и са сваким искреним истинољубцем. Истина о Христу је јасна као дан: потражи и наћи ћеш. Помоћ свише је свагда спремна за сваког искреног тражиоца. Зато, ако неко остаје у тами неверовања, тај остаје само из љубави према тами, и за то је већ осуђен.
