ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Посланице Колошанима светог апостола Павла (Зач. 249 – гл. 1, ст. 1-2, 7-11)
Павле, по вољи Божијој апостол Исуса Христа, и брат Тимотеј, светој и верној браћи у Христу Исусу. Као што и научисте од Епафраса, љубљенога нашега сарадника, који је за вас верни служитељ Христов, који нам и јави о вашој љубави у Духу. Тога ради и ми, од онога дана како чусмо, не престајемо молити се Богу за вас и искати да се испуните познањем воље његове у свакој мудрости и разуму духовноме, да се владате достојно Господа угађајући му у свему, и да будете плодни у сваком добром делу, и да растете у познању Бога, јачајући сваком снагом, по сили славе његове, за сваку постојаност и дуготрпељивост с радошћу.
Читање из Светог Јеванђеља по Луки (Зач. 34 • Гл. 8, ст. 1-3)
У време оно прохођаше Исус по градовима и по селима проповедајући и благовестећи Царство Божије, и Дванаесторица с њим, и неке жене које бејаху излечене од злих духова и болести: Марија, звана Магдалина, из које је изишло седам демона, и Јована, жена Хузе, управитеља Иродова, и Сусана, и друге многе које му служаху својим имањем.
ТУМАЧЕЊЕ
Светима и верној браћи који су у Колоси
Свете су све посланице апостола Павла, али оне које је слао после заточеништва имају више значаја: оне Ефесцима, Филимону и Тимотеју, или Филипљанима… и ова која је пред нама. Ова посланица је послата из затвора, јер он пише: Молећи се и за нас уједно да нам Бог отвори врата речи, да проповедамо тајну Христову, за коју сам и свезан, Да је јавим као што ми треба говорити (Кол. 4, 3, 4). Ова посланица је писана после оне упућене Римљанима. Он је победнички писао усред тријумфа и победе и то онима у граду у Фригији, а и Лаодикија је била близу па претпостављам да су и они чули исте речи…
Како апостол Павле каже да сте упућена светима? Кажите ми… Како вас зове верницима? То није зато што сте освећени кроз смрт, па није ли то због ваше вере у Христа? Ова ваша љубав је велика и постојана, а све остале љубави су само биле име. Има и неких људи који нису те врсте, али такви нам нису пријатељи… Има много разлога да нам буду пријатељи, чак и пошто су истог друштвеног статуса, или јер им је заједничка трговина, па и природа, баш као што су жене са својим мужевима…
Али знајте од свих поменутих врста љубави највећа је она духовна. Као да је она нека краљица која влада својим саплеменицима… она силази одозго, са Небеса. Зашто се питате да ли њој требају добробити и заштита, схватајући да она није никада била ни повређена? У свету, и када отац удара, он показује своју љубав. Он и одлази до оних што га чак каменују, тражећи за њих свако добро. Ништа није јаче од свеза Духа Светога. Неко ко постаје ближњи примајући све добробити, може постати и непријатељ ако то одбије. Онај који се отцепљује од љубави, његово постојање ће бити упитно… Чак и жене ће тада напустити мужеве…
Међутим, у случају духовне љубави нема тога… Ни једна од ових поменутих ствари неће функционисати, нити ће таква дешавања бити могућа, нити у времену, нити у дугом путовању, нити ће зло бити изговорено, тако да ће сила Божија да буде пресудна у томе… Нека нас сви следе због пријатељства у Духу Светом. (Св. Јован Златоуст, Омилија 1 и 2 на Кол. 1)
Марија звана Магдалина… Сузана и многе друге које му служаху својим имањем
Многе жене су гледале издалека када је Господ био на Крст, а то су биле оне које су Га свуда пратиле, које су Му служиле у животу… Добро разумите како је то било… Оне су Га пратиле и служиле и биле су присутне у време различитих проблема, чак и у опасности. Због тога су оне виделе све то: како је Он плакао, како су се стене померале, и све остало што је описано у Светом Јеванђељу… Оне су прво виделе васкрслог Исуса, а биле су тог пола, који је највише био осуђен, у тренутку изгона из Раја Адама и Еве… Прве су виделе Његов благослов, а то показује и њихову храброст. И када су ученици отишли, оне су биле присутне: Била је ту Марија Магдалина и друга Марија и седеле су преко пута гроба.
Зашто су оне седеле пред гробом, шта су чекале? Нису ништа знале, а посебно о Њему… Оне су донеле мирисе и чекале пред гробом, да прође лудило Јудејаца, како би оне могле да однесу тело. Видите ли на овом примеру, како су жене храбре? Видите ли њихову приврженост? Видите ли частан дух чак и у смрти? Нека мушкарци опонашају ове жене… Оне су много прошле са Њим и за Њега, јер ми Њега нисмо хранили када је био гладан, нити смо Га обукли када је био наг, али смо Га видели како моли, али смо прошли поред Њега. Ако бисмо ми Њега и видели, свако би Га од нас, наравно, скинуо са Крста и однео у гроб… (Св. Јован Златоуст, Омилија 88 на Мт. 27, 1)
