ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Прве посланице Солуњанима светог апостола Павла (Зач. 263 – гл. 1, ст. 6-10)
Браћо, ви се угледасте на нас и на Господа, примивши реч у големој невољи са радошћу Духа Светога, тако да постадосте образац свима верујућима у Македонији и Ахаји. Јер је од вас одјекнула реч Господња не само у Македонији и у Ахаји, него се и у сваком месту разгласи вера ваша у Бога, тако да нам није потребно што говорити. Јер они сами причају о нама како нас ви дочекасте, и како се од идола обратисте Богу, да служите Богу живом и истинитом, и да очекујете Сина његова с небеса, којега подиже из мртвих, Исуса, који нас избавља од гнева који долази.
Читање из Светог Јеванђеља по Луки (Зач. 55 • Гл. 11, ст. 1-10)
У време оно, када се Исус мољаше Богу на једном месту па престаде, рече му неки од ученика његових: Господе, научи нас молити се, као што и Јован научи ученике своје. А он им рече: Када се молите говорите: Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје; да дође царство твоје; да буде воља твоја и на земљи као на небу. Хлеб наш насушни дај нам сваки дан; и опрости нам грехе наше, јер и ми опраштамо свакоме дужнику својему; и не уведи нас у искушење; него нас избави од злога. И рече им: Који од вас има пријатеља и отиде му у поноћ и рече му: Пријатељу, дај ми три хлеба у зајам, јер ми дође пријатељ с пута и немам чиме да га послужим; а он изнутра одговарајући да рече: Немој ме узнемиравати; већ су врата затворена, и деца су моја са мном у постељи; не могу устати да ти дам. Кажем вам: Ако и не устане да му даде зато што му је пријатељ, али за његову безочност устаће и даће колико му треба. И ја вама кажем: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште, добија; и који тражи, налази; и који куца, отвара му се.
ТУМАЧЕЊЕ
Ти постајеш Христов следбеник, примајући Реч (Логоса) у великим невољама
Ти постајеш Христов следбеник не само у невољама, већ у великим невољама… То најбоље видимо и учимо из Дела апостолских, јер су описани они који подигли гоњења против апостола: Али тврдоврати Јевреји завиђаху, и узевши неке зле људе од простог народа, и сабравши чету, узбунише по граду, и нападоше на кућу Јасонову, и тражаху да их изведу пред народ. А кад њих не нађоше, повукоше Јасона и неке од браће пред старешине градске вичући: Ови што замутише васиони свет дођоше и овде, Које Јасон прими; и ови сви раде против ћесаревих заповести, говорећи да има други цар, Исус. И смутише народ и старешине градске који ово чуше (Дела. 17, 5-8)… А они онда отидоше од сабора радујући се што се удостојише примити срамоту за име Господа Исуса (Дела. 5, 41). Зар то није очаравајуће: људи превазилазе људску природу, имајући тело које трпи страдања. Како онда има оних који опонашају Христа? Зато што је и Он поднео многа страдања, али је у томе био радостан. Јер Он је све то чинио добровољно. Он је Себе понизио због нас… Он је издржао и да Га пљују, туку и распну и радовао се, говорећи Оцу: Ово говори Исус, па подиже очи своје на небо и рече: Оче! Дође час, прослави Сина свог, да и Син Твој прослави Тебе (Јн. 17, 1). Таква је радост Духа. Оне ствари које делују тешко, постају лаке… Као што је и пламен у који су ставили три младића угашен росом, тако се и ми освежимо у невољама…
Као миомирисно уље које не задржава свој мирис у себи већ га шири свуда около… Тако блажени људи не задржавају врлину само за себе, већ њихово добро виде многи људи и постају због тога још бољи. Шта се дешава… Он каза: када своје ближње поучите, а свету покажете чудеса онда сте Божји… Тако је било и са Македонцима пре доласка Христовог, када су били слављени и познатији од самих Римљана. Римљани су били слављени због њих, онда када су их поразили… Оно што се одиграло било је такође природно и о томе се много говорило. (Св. Јован Златоуст, Омилија 1 и 2, на 1. Сол. 1)
Оче наш који си на Небесима, да се свети Име Твоје…
Видите ли како је постојан онај који слуша те речи, које га стално подсећају на сву Божију благодат на почетку стварања. Зато Господ Бога зове Оцем, јер Он отпушта греха и преузима казну, којом постајемо праведнији, свети, откупљени и усвојени, браћа са Јединородним, они који добијају Духа – сви они се зову једним именом. Господ такве учи да им молитва буде једнодушна, пошто се молимо заједно са браћом. Зато Он од нас одвраћа мржњу и достојанство, а нас поставља са мајком свих добара, милосрђем… Он остаје на висинама и обитава горе… Снага Онога кога зовемо Бог Отац јесте молитва, а од нас се ништа друго не тражи осим слављења Бога Оца, а све остале ствари стављамо по страни. Остаје само слава Њему… Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела, и прославе Оца вашег који је на небесима (Мт. 5, 16)… Тако ми можемо да живимо чистије како би кроз нас многи могли да славе Бога… То је поново језик разумног детета, да се не упире у ствари које видимо… већ да приђемо Оцу и останемо уз Њега до дана који ће доћи… Он који има такву наклоност не може да буде избачен због добрих ствари овога живота, нити да буде збуњен тужним стварима; већ ће боравити на Небесима. Тамо су све ствари урађене без било какве сметње, јер анђели нису само делимично послушни, већ су беспоговорно послушни… Ми људи треба да све ствари радимо као да су Очева Воља…
Шта је хлеб наш насушни? У току само једног дана… То указује на непостојаност наше природе… Разлучите шта је у стварима телесно, а шта је духовно. Нити је богатство, нити је лагодан живот, нити је скупа одећа, нити су било које материјалне ствари, већ само хлеб наш насушни… Он нам је заповедио да се молимо само за хлеб насушни и Не брините се дакле за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свог (Мт. 6, 34). После уклањања свих лоших ствари и непојмљиво великих Његових дарова, ако човек опет погреши, Бог ће му рачунати и оно што је могао да му опрости. То је могуће чак и када се са извора оперемо јер се сећамо својих грехова… Почетак зависи од нас, тако да сами имамо контролу над судом који ће бити над нама. (Св. Јован Златоуст, Омилија 19, на Мт. 6, 6, 7, 8, 9)
