ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела 21, 8–14)
У дане оне, узе Павле оне људе, и сутрадан очистивши се с њима, уђе у храм, најављујући кад ће се испунити дани очишћења да би се принијела жртва за свакога од њих. А кад је требало да се наврши седам дана, видјевши га у храму они Јудејци што бијаху из Азије, побунише сав народ и ставише руке на њега, вичући: Људи Израиљци, помагајте! Ово је човјек који све учи свуда против народа и Закона и мјеста овога; па још и Јелине уведе у храм и опогани свето мјесто ово. Јер бијаху видјели с њим у граду Трофима из Ефеса, и мишљаху да га је Павле увео у храм. И сав се град подиже, и слеже се народ, и ухвативши Павла, извукоше га напоље из храма; и одмах се затворише врата. И док тражаху да га убију, дође глас горе до заповједника одреда да се узбуни сав Јерусалим. А он одмах узевши војнике и капетане, појури на њих. Они пак видјевши заповједника и војнике, престаше тући Павла.
Читање из Светог Јеванђеља по Јовану (Јн. 14,27–15,7)
Рече Господ Својим ученицима: долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси. И то ће чинити, јер не познаше Оца ни мене. Али ово сам вам казао да се, када дође час, сјећате овога да вам ја казах; а испочетка не казах вам ово, јер бијах с вама. А сада идем Ономе који ме посла, и нико ме од вас не пита: куда идеш? Али зато што сам вам ово казао, жалост је испунила срце ваше. Но ја вам истину говорим: боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама. И кад Он дође, покараће свијет за гријех, и за правду, и за суд. За гријех, дакле, што не вјерују у мене; за правду пак, што идем Оцу својему, и више ме нећете видјети; а за суд, што је кнез овога свијета осуђен. Још вам имам много говорити, али сада не можете носити. А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину.
ТУМАЧЕЊЕ
Јудеји из Азије… ставише руке на њега
Он их је довео у сумњу… Видите ли њихово животно понашање, које у сваком моменту видимо као турбулентно, као човек који је, са или без разлога, начинио нешто у јавности… неку ствар која га је довела у проблем, а била је у вези са Храмом и Законом. (Св. Јован Златоуст, Омилија 46 на Дела. 21)
Када Он, Дух Истине, дође, увешће вас у потпуну Истину
Од Духа се силе рефлектују ка тешњој вези са Богом… а виде се у благослову Господњем. Да ли је то долазак Христов? Дух је онај који долази пре Њега. Да ли је то оваплоћено представљање (пред свима)? Дух је неодвојив… Чини чуда, дарови излечења се дају преко Духа. Демоне изгони Дух Свети. Отпуштање грехова је дар Духа… у име Господа Исуса Христа и у Духа Светога Божијег. Постоји тесна веза са Богом кроз Духа… Пошаљеш дух свој, постају, и понављаш лице земљи (Пс. 104, 30). (Св. Василије Велики, О Духу Светом, 19, 49)
Учествовање Духа
И Отац и Дух су уплетени у историју, али је само Син постао историја. Ако је постојање историје карактеристика Сина у икономији, каква је онда одлика и посебност Духа? Да ослободи Сина, а икономијска улога да Га ослободи од историје. Ако Син умире на Крсту то је ослобађање стега историјског постојања, јер Га Дух васкрсава из мртвих. Дух је ван историје, и када дела у историји Он то чини да у историју донесе последње дане, есхатон. Тако посебност пневматологије добија есхатолошки карактер. Дух чини Христа есхатолошким бићем, последњим Адамом…
Црква призива апостолска времена зато што је повезана на више начина са тим, подражавајући ту веру онолико колико дозвољава нормативни период, јер чињеница је да позивање на апостолицитет има везе са прошлошћу. Са друге стране, есхатолошки прилаз имплицира да нема трансмисије или нормативности. Овако схваћен апостолицитет долази у Цркву из будућности. То је антиципација краја. Васкрсли Христос је у вези са апостолицитетом, што је последња судбина свих бића.
Дух Свети… јесте божанска сила, која омогућује апостолима да делају, да мисионаре. Он и чини одговорност те мисије. Он је онај који оживљује базичну структуру, Он се супротставља историји својим трансформацијама. Доносећи есхатон у историју, а Дух није претпостојање, већ је Он који ствара и мења линеарну историју и претвара је у садашњост. Када нас есхатон посети настаје црквена анамнеза у евхаристијском парадоксу… Сећање на будућност, коју налазимо у молитви анафоре у Литургији (Митрополит Јован Зизиулаз, Биће као заједница, 130, 170, 179, 180,…)
Изгониће вас из синагога, али долази час, када ће сваки који вас убије, мислити да Богу службу приноси. И то ће чинити, јер не познаше ни Оца ни Мене. Непријатељи Цркве Христове биће тако разјарени против Христа, да ће убијајући њене чланове мислити да чине нешто угодно у очима Божијим. Јудјески фанатизам је у овом погледу дошао до тога да је поставио као закон следеће: ко пролије крв безбожних (то јест хришћанску), тај чини исто као да приноси жртву. Први пример таквог привидног служења Богу од стране Јудеја показан је у каменовању првомученика Стефана до смрти (Д. Ап. 7, 54–60), када је чак Савле, доцније првоврховни апостол, мислио да учествујући у овом убиству, чини нешто угодно Богу (Д.Ап. 8, 1; 22, 20; 26. 9).
Ја вам унапред говорим о вашим предстојећим страдањима за име Моје, ради тога да се када дође час, сјећате овога да вам Ја казах; а испочетка не казах вам ово, јер бијах с вама. Тешка ће бити страдања ученика, али сећајући се да им је Господ и Учитељ предсказивао о њима, они се морају окрепљивати духом, јер ако се ова предсказања испуне, онда ће се, сходно томе, испунити и обећање Његово о победи Цркве Христове над грешним и непријатељским светом.
Христос раније није упозоравао Своје ученике о предстојећим искушењима за њих, зато што је сва злоба Јудејаца била управљена искључиво на Њега; ученици су остајали по страни, али сада по одласку Христовом, људска злоба се неизбежно устремила на апостоле, настављаче дела Христовог, благовеснике.
А сада идем Ономе који ме је посла, и нико ме од вас не пита куда идеш? Али зато што сам вам ово казао, жалост је испунила срце ваше. Без обзира на различите утехе, ученици су јако жалили при помисли о растанку са вољеним Учитељем, јер су обраћали више пажњу на предстојећи растанак, него ли на велике плодове одласка Христа ка Оцу.
Христос поново указује на ове плодове: Но, Ја вам истину говорим: боље је за вас, да Ја одем, јер ако Ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама. И кад Он дође, покараће свијет за гријех, и за правду, и за суд. За гријех, дакле, што не вјерује у Мене. За правду пак, што идем Оцу својему, и више ме нећете видјети; а за суд, што је кнез овога свијета осуђен. У овим речима Христос представља ону морално–духовну победу коју ће Дух Свети постићи преко апостола, а над светом и кнезом овог света. Ова победа се изражава речју покараће (обличит – у словенском преводу). Ово разобличавање света Духом Светим савршиће се проповеђу и делом оних који Га буду примили у себе, тј делима и проповеђу апостола пре свега, а потом и уопште верујућих, као живих органа Његовог утицаја. Три предмета се представљају као предмети разобличавања света од стране Духа Светог: грех, правда и суд; међутим, ови предмети обухватају собом сву свеукупност хришћанске истине и сва одступања од ње.
Први предмет изобличавања света Духом јесте грех неверја у Господа као Месију, који је савршио искупљење читавог света; ово је најглавнији и најтежи грех, у коме као да су се сакупили сви други греси, и на најаснији начин се изражава непријатељство света против Бога. Оваквим разобличавањем се савршава морални суд над светом: и једни се услед изобличавања окрећу вери у Христа кроз покајање, а други још више ослепљују духовно и постају још тврдокорнији.
Други предмет разобличавања је правда: За правду, пак, што ја идем Оцу својему. Не мање него у греху свет се заблуђује у својим представама о правди; и у овоме ће га разобличавати Дух Свети устима апостола. У јудејском светоназору, праведност се представља као слика по спољашности беспрекорног извршитеља закона Божијег – фарисеја. Дух Свети ће показати свету другу, не фарисејску, истинску слику правде у лицу Праведника, кога је свет сматрао грешником, безакоником, и као таквог умртвио; но, Он је био најсавршенији Праведник, и ова праведност Његова је посведочена од Бога особено тиме, што Га је Он сапосадио одеснују Себе (Еф. 2, 6), давши Му сваку власт на небу и на земљи (Мт. 28, 18). „Јудејци су у окривљавање Христа говорили да Он није од Бога, и зато су га називали грешником и безакоником… Међутим, шта ће рећи они, ако Дух покаже, да сам Ја отишао Богу“ – свети Јован Залтоуст.
Трећи предмет изобличавања од Духа је суд над ђаволом: А за суд, што је кнез овога свијета осуђен. При разобличавању света Духом Светим могућа су два излаза: обраћење изобличаваних вери у Христа покајањм или потпуним одступањем. Први се могу спасити, а последњи подлежу осуди. Таквој осуди подлеже особито отац ових одступања и господар њих, кнез овог света – ђаво, главни исконски непријатељ Христа и Његовог Царства; и Дух Свети путем проповеди апостола довешће до свести света, да је ђаво већ осуђен. Осуђен је тиме што је Господ савршио дело искупљења рода људског, услед чега су верујући, по вери у Христа, ослобођени од власти ђавола и доведени у општење са Христом.