ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из посланице Јудине (Јуд. 1, 1-10)
Јуда, слуга Исуса Христа, а брат Јаковљев, призванима, освећенима Богом Оцем и сачуванима Исусом Христом: 2. Милост и мир и љубав да вам се умножи. 3. Љубљени, старајући се на сваки начин да вам пишем о општем спасењу, имадох потребу да вам пишем молећи да се борите за вјеру једанпут предану светима. 4. Јер се увукоше неки људи одавно унапријед записани за ову осуду, безбожници који благодат Бога нашега изврћу на разврат, и одричу се јединога Владике и Господа нашега Исуса Христа. 5. А хоћу да вас подсјетим, што ви свакако знате, да Господ спасивши народ из земље египатске, погуби затим оне који не вјероваше; 6. И анђеле који не одржаше своје достојанство, него напустише своје боравиште, оставио је за суд великога Дана у оковима вјечним под мраком, 7. Као што Содом и Гомор, и градови око њих који се бјеху на њима сличан начин одали блуду и повели за другим тијелом, стоје као примјер, подвргнути осуди огња вјечнога. 8. Слично, дакле, и ове сањалице скрнаве тијело и презиру Господство (Божије), а на славе хуле. 9. А Михаило Арханђел, када препирући се са ђаволом говораше о Мојсејевом тијелу, не усуди се изрећи хулнога суда, него рече: Господ нека ти запријети! 10. А ови хуле на оно што не знају; а што по природи као бесловесне животиње знају, у томе се развраћају.
Читање из Светог Јеванђеља по Луки (Лк. 22, 39-42; 45 – 23, 1)
У вријеме оно, изишавши Исус, отиде по обичају на гору Маслинску; а за Њим отидоше и ученици Његови. 40. А кад би на мјесту рече им: Молите се да не паднете у искушење. 41. И сам одступи од њих колико се може каменом добацити, и клекнувши на кољена мољаше се 42. Говорећи: Оче, кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде! 45. И уставши од молитве дође ученицима, и нађе их да спавају од жалости, 46. И рече им: Што спавате? Устаните и молите се да не паднете у искушење! 47. Док он још говораше, гле народ, и један од Дванаесторице, звани Јуда, иђаше пред њима, и приближи се Исусу да га пољуби. Јер им бијаше дао овакав знак: кога пољубим, тај је! 48. А Исус му рече: Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега? 49. А кад они што бијаху с њим видјеше шта ће бити, рекоше му: Господе, да бијемо ножем? 50. И удари један од њих слугу првосвештениковог, и одсијече му десно ухо. 51. А Исус одговоривши рече: Оставите се тога. И дохвативши се уха његовог, исцијели га. 52. А првосвештеницима и војводама храмовним и старјешинама који бијаху дошли на њега рече Исус: Зар сте као на разбојника изишли с ножевима и кољем да ме ухватите? 53. Сваки дан био сам с вама у храму и не дигосте руке на мене; али ово је ваш час и власт таме. 54. А кад га ухватише, одведоше га и уведоше у двор првосвештеника. А Петар иђаше за њим издалека. 55. И кад наложише ватру насред дворишта и сједоше заједно, и Петар сјеђаше међу њима. 56. Видјевши га пак једна слушкиња гдје сједи код ватре, и погледавши на њега рече: И овај бјеше са њим. 57. А он га се одрече говорећи: Жено, не познајем га. 58. И мало затим видје га и други и рече: И ти си од њих. А Петар рече: Човјече, нисам. 59. И пошто прође око једнога часа, други неко потврђиваше говорећи: Заиста и овај бјеше с њим; јер је Галилејац. 60. А Петар рече: Човјече, не знам шта говориш. И одмах док он још говораше запјева пијетао. 61. И обазревши се Господ погледа на Петра, и сјети се Петар ријечи Господње како му рече: Прије него што пијетао запјева одрећи ћеш ме се трипут. 62. И изишавши напоље, плакаше горко. 63. А људи који држаху Исуса ругаху му се, и бијаху га. 64. И покривши га удараху га по лицу и питаху га говорећи: Прореци ко те удари? 65. И друге многе хуле говораху на њега. 66. И када се раздани, сабраше се старјешине народне, првосвештеници и књижевници, и одведоше га у свој Синедрион 67. Говорећи: Ако си ти Христос, кажи нам. А он им рече: Ако вам и кажем, нећете вјеровати. 68. А ако вас и запитам, нећете ми одговорити, нити ћете ме пустити. 69. Од сада ће Син Човјечији сједјети са десне стране силе Божије. 70. Сви пак рекоше: Ти ли си, дакле, Син Божији? А он им рече: Ви кажете да сам ја. 71. А они рекоше: Што нам још треба свједочења? Јер сами чусмо из уста његових. 1. И устаде све мноштво и одведе га Пилату.
ТУМАЧЕЊЕ
Искрено приступите вери која је једанпут предана светима
Све што је претходно речено, представља не мали доказ тврдње да је смрт уништена и да Распеће Господње представља знамен победе над њом. Но, сама чињеница да је Христос, Који је Спаситељ
свих и истински Живот, васкрсао тело у бесмртност, бива јаснија од самих речи онима чије духовне очи разума нису оштећене. Јер, ако је смрт уништена, као што је то беседа показала, и ако је сада сви силом Христовом могу тлачити, самим тим значи да ју је Христос, пре свих, властитим телом сатро и уништио. Кад је већ усмртио смрт, шта је друго требало да чини него да васкрсне тело и да га покаже као трофеј победе над смрћу? Или, опет, како би се показало да је смрт уништена, да тело Господње није васкрсло?
Ако некоме, опет, није довољан овај доказ о Његовом Васкрсењу, нека се онда, на основу онога што се пред његовим очима збива, увери у ово о чему се говори. Јер, кад је неко мртав, не може чинити ништа. Наиме, његове моћи трају до гроба, а после тога престају; а дела и радње упућене људима припадају само онима који су живи. Према томе, онај ко хоће да исповеди истину, нека гледа и нека расуђује на основу тога што је видео. Па кад је Спаситељ толика дела људима учинио, и када толико мноштво људи по свим крајевима земаљским, и који живе широм Грчке и који настањују варварске земље, Он свакодневно, на невидљив начин, убеђује да се врате Његовој вери и да се сви потчине Његовом учењу, зар још увек неко у своме уму може сумњати да је Спаситељ васкрсао и да је Христос жив, штавише, да Он Сам јесте Живот? Или је, можда, мртвоме својствено да се на такав начин дотиче разума људи да се ови одричу закона својих отаца и да се клањају учењу Христовом? Или, опет, ако не чини никаква дела јер је тобоже мртав, како онда Он спречава работе оних који су живи и који чине своја дела, те прељубник више не чини прељубу, човекоубица више не чини убиства, неправедник више не стиче никакву корист, а безбожник сада бива побожан? И опет, ако Господ није васкрсао него је мртав, како онда обуздава и изгони и руши надрибогове, које идолопоклоници сматрају живима, и демоне, које неверници поштују као богове? Јер, где год се призива Христово име и Његова вера, тамо бива искорењено свако идолопоклонство, тамо бива извргнута свака демонска обмана; и ниједан демон чак ни име Христово не може поднети, него само ли га чује, нетрагом се даје у бег. А то свакако није дело некога ко је мртав, него некога ко је жив; штавише, то је Божије дело. Уосталом, било би смешно да кажемо да су живи демони које Он изгони и да су живи идоли које Он сатире, а рећи да је мртав Он, Који их изгони и чија сила не допушта да се они јављају, односно рећи да је мртав Онај Кога сви исповедају као Сина Божијег. (Св. Атанасије, О очовечењу Бога Логоса, 30)
Неће бити по мојој вољи, већ по Твојој
Говорећи по човечански, Христос се послушношћу уздигао до старешинства у Цркви, свету и у историји људској. Нико не бива добар старешина, ако није прошао школу послушања. Адам је изгубио власт и старешинство над животињама и стихијама природним у ономе часу кад се показао непослушан према Богу. „Послушност бива за послушност; ако ко слуша Бога, и Бог њега слуша“, рекао је авва Мојсије. Ипак очигледно је, да Бог више слуша људе него људи Бога, кад се узме колико се и колико пута људи посведневно греше о заповести Божје. Факт да Бог бесмртни слуша нас трулежне више него ми Њега, мора да испуни стидом свакога ко још савести има. Када св. Евтропије беше мучен са своја два друга, он се помоли Богу: „Дођи нам у помоћ као што си дошао слуги Твоме Теодору (Тирону)!“ У том се земља затресе и послушни Господ јави се с ангелима и са св. Теодором. И рече Господ страдалцима: „3а време вашег мучења ја сам стајао пред лицем вашим посматрајући трпљење ваше. Имена ваша уписаће се у Књигу Живота.“ (Св. Николај, Охридски пролог, 3. март)
Кад човек одлепи свој ум од земље и отвори га према Богу са жељом да угоди Богу, тада му Бог открива вољу Своју на разне начине. Св. Петар Дамаскин пише: „Ако човек има свецелу намеру угодити Богу, то га Бог учи вољи Својој или кроз мисли, или кроз неког човека, или кроз Свето Писмо.“ Такав човек постане пажљив и осторожан, и очекује изнутра и споља настављења Божја. За њега престају да постоје случајности. И цео свет за њега постаје као десетоструна харфа, која не одаје ниједан звук без прста Божјег. (Св. Николај, Охридски пролог, 10. април)
