ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела 6, 1–7)
И у ове дане, када се множаху ученици, подигоше јелинисти вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад се дијељаше помоћ сваки дан. Онда Дванаесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше: Не доликује нама да оставивши ријеч Божију служимо око трпеза. Потражите, дакле, браћо, између вас седам освједочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу. А ми ћемо у молитви и у служби ријечи приљежно остати. И ријеч ова би угодна свему народу. И изабраше Стефана, човјека испуњенога вјером и Духом Светим, и Филипа. и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу прозелита из Антиохије. Ове поставише пред апостоле и они помоливши се Богу положише руке на њих. И ријеч Божија растијаше и веома се множаше број ученика у Јерусалиму, и велико мноштво свештеника покораваху се вјери.
Читање из Светог Јеванђеља по Марку (Мк. 15, 43 – 16, 8)
У време оно, дође Јосиф, из Ариматеје, угледан савјетник, који и сам Царство Божије чекаше, и усуди се те уђе Пилату и заиска тијело Исусово. А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: Је ли давно умро? И дознавши од капетана, даде тијело Јосифу. И он купивши платно и скинувши га, обави платном, и положи га у гроб који бјеше исјечен у камену, и навали камен на врата гроба. А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху гдје га полагаху. И пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мирисе да дођу да га помажу. И врло рано у први дан недјеље дођоше на гроб око изласка сунца. И говораху међу собом: Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? И погледавши видјеше да камен бјеше одваљен; а бјеше врло велики. И ушавши у гроб, видјеше младића обучена у бијелу хаљину гдје сједи с десне стране; и уплашише се. А он им рече: Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овдје; ево мјеста гдје га положише. Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети, као што вам рече. И изишавши побјегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху.
ТУМАЧЕЊЕ
Првих седам ђакона
Дело ђакона врши онај ко вежба ум свој за свештене подвиге и одгони од себе страсне помисли. Дело презвитера врши онај ко просвећује ум свој у познању бића и отклања лажноимено знање. Дело, пак, епископа врши онај ко усавршава ум свој светим миром познања Свете Тројице којој се поклањамо. (Св. Максим Исповедник, Стотина друга, 21)
Мироносице
Марко говори о женској служби. Оне су пратиле, служиле и биле присутне код Христа, чак и до трена када је био у опасности. Зато су оне и видели све… Сам тренутак Христовог Васкрсења није забележен и ни један човек није био удостојен гледања Васкрсења. Ангел се појављује као небески благовесник Васкрсења још пре људског сведочења о празном гробу и о васкрслом Христу. Еванђелист Матеј потврђује да су мироносице прве нашле празан гроб, као и да су оне прве угледале и поклониле се Христу одмах после Његовог Васкрсења (Мт 28, 1-10). Он ипак није писао о моменту и дану у коме се Васкрсење одиграло. Ангел је, према Матејевом сведочанству, сишао са неба и одвалио камен са гробних врата, не да би олакшао Васкрсење, нити да би помагао Месији који се мучио на Крсту и који је погребен, већ да би омогућио женама да виде да је гроб празан и да је Христос већ устао из мртвих. О овом моменту свети Јован Златоуст поучава да је ангел одвалио камен да би жене мироносице могле видети да се у гробу не налази тело. Из тог разлога он је померио камен, из тог разлога је земљотрес наступио, да би услед тога устрептале и спознале ту радост над радостима. Према речима оца Александра Шмемана излазак мироносицâ нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Христов, посвећено је тако мало места у Еванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.
Жене су способне за велике подвиге, чак и за веће него и сами мушкарци. Зато су свете жене мироносице, којима су милиони жена хришћанки следовале и дан данас следују, прве чуле прву реч и поздрав васкрслог Христа Богочовека: „Радујте се!“ и објавиле су Његово Васкрсење, устрашеним и разочараним апостолима, али и народу, враћајући свима веру, спокојство и мир. Раздрагано су клицале: Христос васкрсе!
На дан крсне смрти Исуса Христа, то јест у петак, пред празник Пасхе (петком увече је требало да се једе пасхално јагње), по нашем рачунању после три или четири сата поподне, дошао је код Пилата Јосиф из Ариматеје, угледан савјетник, који и сам Царство Божије чекаше, то јест један од утицајних и поштованих људи, члан јеврејског врховног суда – Синедриона. Он је у то време очекивао откривања царства Месије и самог Господа Исуса је вероватно сматрао Месијом. Очекивао је, као и скоро сви тада, као и сами апостоли, откриће земног Царства Месије, али, како се види, ни развејавање овог очекивања смрћу Исуса Христа није поколебало његову љубав према Господу, и он, без обзира на то што се могао подвргнути гоњењу или непријатностима од својих сачланова из Синедриона, одлучио је да ода последњу почаст Распетоме.
Пилат се зачудио чувши да је Исус већ умро, јер распети су се на крсту мучили понекад неколико ноћи и дана; смрт им дуго није долазила, а Господ је испустио дух кроз три–четири часа после распећа, што се углавном објашњава Његовим ужасним страдањима која су претходила Распећу. Брза смрт Исуса запрепашћује Пилата зато што он у томе осећа вишу вољу, која је мимо људи докрајчила невине муке; он сам је био у души против осуђивања Исуса Христа на смрт, нејасно прозревајући у Њему великог Човека и Праведника.
Добивши дозволу од Пилата да скине с крста тело Исусово, Јосиф Ариматејски жури на Голготу. Купивши унапред плаштаницу (дугачко и скупоцено платно), омивши тело Божанског Страдалника, отревши га (помазавши) изобилно ароматима и умотавши у плаштаницу, Јосиф га је положио у гроб у своме врту, који се налазио недалеко од Голготе. Због петка – почетка јудејског празника – све се радило журно, али и брижно. Навалили су камен на врата од гроба и удаљили се.
Када је минуло време суботњег одмора, током кога закон није дозвољавао занимање житејским делима, значи увече у суботу, када по јудејском рачунању већ наступа други дан – неке су од побожних жена које су стално пратиле Исуса, купиле аромате, то јест благоухане масти (уља), којима су се по јудејском обичају, премазивали умрли. Ароматичне супстанце за овај циљ су биле врло разноврсне и скоро увек се употребљавала њихова мешавина. Чини се да се не без разлога може закључити да свете жене–мироносице нису очекивале васкрсење Господа, као и апостоли, јер зашто би се оне почеле занимати куповином аромата и намашћивањем тела умрлог Учитеља и, уопште, одавањем таквих почасти које су указиване само умрлима.
Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? Тако су међу собом расуђивале жене–мироносице, далеке од мисли о васкрсењу Христовом и, уопште, о било каквом чуду. И, ево, оне налазе гроб отворен, и младић у белој одежди јавља им неземну радост: Устаде, није овдје. Ово је било тако неочекивано за мироносице да су оне ван себе од побожног осећања усхићења, помешаног са страхом, отрчале да испричају апостолима о ономе што се догодило.