Стевка А. Ђурчевић, потоња преподобномученица Стефанида Скадарска, је рођена 1887. године у Враки код древног Скадра, од оца Андрије, поријеклом из племена Куча и мајке Јоване. Отац јој је био угледан човјек свом крају, а мајка се одликовала скромношћу и побожношћу. Поред Стевке, родитељи су имали су још два сина Панта (који је умро у Албанији 1925. године) и Стевана (који је умро 1956. године у Дреновцу на Косову и Метохији).
Читав њен живот је био од њеног дјетињства чудесан и разликовао се од других. Стевка, односно Цуба, како је у тамошњем народу остала упамћена до данас, је са својом фамилијом живјела у свом родном мјесту до 1933. године, када је она, са многим српким породицама протјерана, са својих вјековних огњишта из Враке и Скадра, и прешла је са својима у село Дреновац на Косову. Остала је у сјећању народа да је стално ишла у цркву, ријетко се са ким дружила, проводећи цијели свој живот у посту и молитви и ћутању. Била је мирна, скромна, радила је кућне радове, везла, плела, и по свједочанству „што је виђела очима, то је могла да направи“. Преподобна Стефанида је била стасита, висока, лијепа. Имала је зато много просаца, али за њих није хтјела ни да чује.
Од своје седме године, престала је да излази међу дјецу, престала да чува стоку, повлачила се у тишину, тамо гдје има мање људи и сусрета, од тада је престала да једе месо и тако остала до краја живота. Када би је питали шта се то са њом десило у седмој години, одговарала би да то никоме не може рећи. Када су је питали зашто она тако, изван цијелог свијета, одговарала је: „Ја друкчије не могу!“. Пошто су њена браћа упорно настојала да се уда, она је – невољно, јер није хтјела да открива свој духовни живот – неком од родбине повјерила да јој је у сну дошао бијели голуб (на раме или на прозор) и рекао да свој живот треба да посвети Богу.
Када би неко повео разговор о њој са њенима у кући – зашто се не удаје, проси ли је ко, зашто тако живи? – и кад би она то чула, одмах би дотрчала и забранила говорећи: „Зар немате другог разговора?!“
Са родитељима, а понекад и са цијелом својом фамилијом из Враке, редовно долазила по два пута годишње у Манастир Острог и у Дајбабе.
У редовну школу никада није ишла, али је око 1912. године сама научила да чита и пише, користећи књиге свога рођака који је тада пошао у школу. Научила је и црквенословенски језик.
За вријеме преласка Српске војске преко Албаније, када су српски војници напаћени и намучени пролазили поред Скадра, Стевка их није заборављала! Оно што је имала, давала је са љубављу. У казану је кувала кукурузне клипове и дијелила изгладњелим војницима. Када су их други питали: „Одкуд то?“, били су упућивани код ове скромне и побожне дјевојке. Остала је упамћена са пуно љубави кроз цио свој живот и често би говорила: „Кад ти сиромах дође на кучни праг, подај му, јер га је велика мука наћерала!“
Негдје по завршетку Првог свјетског рата, тражила је од њених да јој направе једну кућицу изван села, на стотинак метара од цркве Свете Тројице у Враки. То су јој и учинили, те је ту живјела сама, у посту и молитви, у подвигу, одржавајући свезу љубави са породицом, гајећи цвијеће и носећи га редовно у цркву. Родбина ју је ријетко ословљавала именом, већ су користили неки од надимака, од миља: Тета, Сеја или Цуба. Понеко је звао и Ћуба. Око њене кућице у винограду, која је због мноштва икона посјећала на цркву, често су се играла дјеца, називајући је „Ћубином забином“. По свједочанствима, када би пролазили поред њене куће, видјели би је кроз један прозорчић како се понаша као у цркви на служби.
Њено понашање према народу и дјеци било је најпоштеније, није знала да се понаша грубо. Дјецу је благосиљала ријечима „доме мој“ и „кућо моја“, а увијек их дарујући цвијећем које је гајила. У кући се свако вече молила Богу у вријеме вечерње службе. Памте да је имала и икону Света Три Јерарха.
Била је и смјела и храбра, смјелошћу коју у себи имају само побожне душе. Тако је једном, када су фамилијарно кренули из Враке у манастир Острог за Велику Госпојину преко Скадарског језера. Било је у саму ноћ када су се навезли у препуној лађици преко Хумског блата, једног рукавца на Скадарском језеру. Наишла је страховита бура (иначе је ту увијек опасно и дува јак вјетар), почео се спуштати мрак, а настао је плач и паника мајки са дјецом и народа. Сваког тренутка је пријетила опасност да се нађу у таласима језера. Једина Стевка је сједјела мирна и прибрана и покушавала је да умири народ говорећи: „Не бојте се људи, ако је Бог с нама, као што јесте, ништа нам неће бити!“ И Бог је био са њима: лађа је прошла опасност и стигла до друге обале.
У Острогу је приликом посјета, највише проводила вријеме под ћивотом Светог Василија Острошког, не мијешајући се и избјегавајући остали народ.
Остало је у сјећању народа да је стално ишла у цркву, не дружећи се ни са ким. Стајала је у цркви са дјецом, коју је посебно вољела и са којом је једино разговарала. За вријеме свог живота у Враки и Скадру идући редовну у цркву духовно је руковођена од архимандрита, а потом Епископа Скадарског Виктора Михаиловића, који је био задужен за скадарски викаријат и српско свештенство и народ у Враки и Скадру. Тако је проводила живот у својој кућици све док се њени нису преселили на Косово и Метохију. То се десило 1933/34. године. У то вријеме је Албанију напустило, заједно са Скадарским епископом Виктором Михаиловићем, око 300 српских породица. Они су били протјерани услед насилне албанизације неалбанског становништва, под режимом албанског краља Ахмеда Зогуа. Када су избјегли из Враке и Скадра, њени су се 1933. године, настанили прво у Клинчини код Будисаваца у околини Пећи, а потом у Дреновцу, гдје је и она дошла 1934. године. И ту је наставила свој подвиг, опет у засебној кућици. Соба јој је била као капела, пуна икона. Спавала је на даскама са једним ћебетом. Кандило јој је горело дан и ноћ, спавала је врло мало: никада је нису могли затећи у кревету. Увијек се чуо шапат свете молитве, кад се прође поред њене собе, јер се никад гласно није молила. Ако је имала парче хљеба, а да је неко дошао код ње – она му га је дала.
Врло рано је почела да носи и црно одијело, слично монашком. Причешћивала се најмање једампут недељно, а често и више пута. За њу је највећа несрећа била ако се не причести у одређени дан. То је постала сва вриједност њеног живота.
Живјела је како рекосмо у самоћи, прво у кућици на крају села Враке, гдје је стално ишла у цркву Свете Тројице, а потом у Дреновцу, одакле је редовно ишла у манастир Дечане на службу Божју и причешће. И на Косову је имала кућицу километар ипо удаљену од родбине, и звали су је „тетина кућа“. Имала је два одјељења, – у једном је кувала, спавала, примала госте, а у другом је била права црква, са иконама и стално прислуженим кандилом. Кажу да је „више била на ногама, читајући богомољне књиге уз кандило и тамјан“. Братанић Велиша их је породично возио чезама у манастир Високи Дечани недјељом, празницима, сриједом и петком (за вријеме постова), а своју тетку Стевку када је она то пожељела. Барем два пута мјесечно би тражила да послије одласка у цркву обиђе своје, након чега би је Велиша возио до њене куће, гдје му је давала пшенични хљеб. А њени су је снадбијевали свим потребним и није било ни једног дана да је неко није обишао. Сваког госта би почастила јабукама, орасима, кестењем и хљебом. Увијек је постила и осталима говорила да посте. У Дечанском манастиру је била вољена и добродошла, а њен брат и братанци су били цијењени због поштовања које је она уживала. Живјећи у Дреновцу, казала је брату да има жељу да оде у манастир. Пророчки је рекла да „предосјећа да ће наићи тешки дани за живот, за породицу и за народ, па да им не буде на терету“.
И на Косову и Метохији њен руководитељ и духовни отац је био владика Виктор, исповједник пиперски, скадарски и дечански. Пошто није вољела да говори, своје исповијести пред свето причешће писала је и предавала свом духовнику, владици Виктору. Долазила је на молитве у Манастир Високе Дечане, брат је довозио и одвозио чезама. У Високим Дечанима је увијек стајала поред стуба у правцу ћивота Светог Стефана Дечанског, на једној и на прстима друге ноге, непомична, до краја богослужења (по сјећању игумана дечанског Макарија, који је тада био ђак Монашке школе у Дечанима).
Жељела је да се још више изолује од свијета, чак је и мислила да негдје у близини самог манастира направи испосницу. У Дечанима се упознала са владиком Николајем Велимировићем, који је позвао да обиђе манастир Жичу, а ако хоће, да тамо и остане. Пошто је жељела да живи сама и никако другачије, владика Николај јој је обећао да ће јој то до прољећа обезбиједити, близу жичке костурнице. Владика Николај је истицао као примјер за углед свим монасима и монахињама. Пошто због обољелих ногу, од дугог стајања, није могла више да пјешачи до Дечана на службу, она се на први мах одазвала на Николајев позив. У Жичи је била свега три дана 1941. године. Увидјевши пак, да у Жичи не може имати ону самоћу на коју је навикла, она се радије одазвала позиву сестре Наде Аџић, (потоње игуманије Ане из манастира Враћевшница), управнице Дјечјег хранилишта за сироту дјецу „Богдај“ и отишла у Битољ, раздвојивши се од оца у Косову Пољу. Ту је у башти Богдајског хранилишта провела своје последње године у једној усамљеној кућици. Остајући до смрти јер је Други свјетски рат потресао тугом и јадом кости земље и државе и људи. Њени су поново са Косова пребјегли за Скадар, кућа им је спаљена од балиста. Тада је изгорјела и њена собица са свим иконама, књигама и стварима, које су ту биле закључане, јер са собом није понијела ништа, јер није мислила да иде на пут такве врсте. Ту је сагорјела гомила њених рукописа.
Живјела је у кући у винограду у Дјечијем сиротишту Богдај у Битољу и ишла у цркву Светог Димитрија у Битољу у којој су ишли на богослужење и богослови Битољске богословије.
Мати Ана Аџић је са својим сестрама у манастиру Враћевшници живо чувала успомене и сјећање на Свету Стефаниду и заједничке дане проведене у Битољу. Она је говорила да је свједок њеног испосничког живота.
Пред крај свог живота сестру Стевку, по благослову бугарског епископа, замонашио је јеромонах Григорије из манастира пречисте код Кичева, када је тамо игуманија била игуманија Марија Дохторова, потоња схиигуманија Диодора, давши јој име Стефанида, што значи овјенчана.
Крај јој је био двоструко мученички: стрпљиво је подносила болове отворених рана на ногама, настале од дугог молитвеног стајања; њемачки војници су то њено здравствено стање још више погоршали тиме што су је тукли зато што није угасила кандило које је вјечито горело у њеној собици, у вријеме када је издата наредба о помрачењу града Битоља. По свједочењу очевидаца, крв њених рана је попрскала патос и зидове собице.
Последњи пут се својима из Македоније јавила 1945. године, на мјесец дана пред смрт. Јавља им се да су њени дани избројани, да се спрема да иде пред Онога Коме је посветила сав свој живот, и ум и срце, и душу и тијело, и уздах и вапај, и јад и тугу, и бол и радост. Пред Којим је од своје седме године горјела на жртву као свијећа воштаница пред олтаром – и сагорјела! Због кога је и ради Кога и страдања поднијела: пошто није угасила своје неугасиво кандило и испоштовала наредбу о замрачењу града, Њемци су је претукли за вријеме њихове окупације Македоније.
По свједочанству једне старе монахиње из манастира Свете Петке Велгоште у Македонији, Света Стефанида, упокојила се увече на Велики Петак, 4. маја 1945. године и сахрањена на Велику Суботу, отишавши Христу, Који је био сав њен живот, како сама каже „живот без смртности“, да би Васкрсење дочекала са Христом.
Света Стефанида је била сахрањена у манастиру Светог Христифора код Битоља. Мошти су јој извађене из гроба и по благослову се налазе у манастиру Светог Јована Крститеља Слепче у Македонији.
У нашој помјесној Српској Православној цркви, у част Свете Стефаниде насликане су њене прве иконе још средином осамдесетих година двадесетог вијека. Култ Свете Стефаниде Скадарске настављен је да се развија поготову у Црној Гори, гдје је до сада насликано десетине икона и фресака у црквама и манастирима.
Владика банатски и потоњи митрополит црногорско-приморски Амфилохије је био надахнут и испуњен љубављу према Преподобној Стефаниди, годинама је прикупљао свједочанства о њеном животу, толико пута посјећивао њено родно мјесто, тражио њен гроб у манастиру Светог Христофора у Битољу.
Монахиња Стефанида Бабић, коју је замонашио владика Амфилохије у манастиру Месић, прва је монахиња која је добила монашко име по Преподобној Стефаниди и сада живи у манастиру Нимник. Она је написала по благослову свог духовног, оца митрополита Амфилохија, службу, житије и акатист Преподобној Стефаниди, које је објављено у часопису „Јеванђелски неимар“ и „Банатски весник“. Дио ових свједочанстава, и исповједних писама Свете Стефаниде је сабрано у књизи „Христе, мој животу“ и са благословом митрополита Амфилохија издато у издању манастира Ћелија Пиперска прије двадесетак година и књига је до сада доживјела три издања. У манастиру Бешка на Скадарском језеру монахиња Стефанида Мартиновић, родом из Враке, носи име по својој земљакињи Светој Стефаниди.
Свети Архијерејски Синод Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије на својој редовној сједници која је одржана у четвртак 11. aприла 2024. године, на предлог Синодске комисије за канонизацију светих, одлучио је да у диптих светих унесе новојављену преподобномученицу Стефаниду Скадарску Дечанску и Битољску.
Поред њих и наша помјесна Српска Православна Црква, као и цијела православна васељена прославља и празнује спомен на Свету Стефаниду Скадарску Дечанску и Битољску. Дан њеног прослављена је одређен да буде на дан њеног престављена 4. маја, као и у недељу Свих Светих.
Свечано прослављене и канонизација Свете Стефаниде, обављена је у Манастиру Слепче 29. и у Битољу 30. јуна 2024. године, када су саборно свету архијерејску Литургију у Храму Светог Димитрија у Битољу, служили првојерарси Српске и Македонске православне цркве, бројни митрополити, епископи, свештенство, монаси и монахиње и вјерни народ из Српске, Македонске, Грчке и осталих помјесних цркава.
Личност и значај ове велике новопросијавше подвижнице Христове љубави, не заборавља се ни у мјесту њеног рођења, гдје се тјелесно родила, у Враки и древном Скадру, гдје је ако Бог да у формирању културно-духовна организација која ће носити светитељкино име. Удружење Срба и Црногораца „Морача – Розафа“ из Скадра и Православно друштво „Свети Јован Владимир“ из Скадра са члановима Православног Удружења „Света Стефанида Скадарска“ из Скадра организоваће и дане Свете Стефаниде Скадарске, у току којих ће бити уприличене, свечане академије, предавања, извођење монодраме, духовне вечери, промоција књига, вечери поезије, изложбе икона и друга културна дешавања. У њену част, до сада је написано и неколико духовних пјесама, снимљене су документарне репортаже и емисије, а у плану је да се сними и играно-документарни филм. Са благословом блаженопочившег митрополита Амфилохија, глумица и умјетник Јелена Срећков из Новог Сада, припремила је и аутор је монодраме „Христе, мој животу“. Ова монодрама до сада је извођена неколико пута у Србији и Црној Гори.
Духовно благо Свете Стефаниде којим се небо купује
Од Свете Стефаниде остале су њене „Исповијести“, које су риједак духовни текст нашег доба. То су уствари њена исповједан писма (њих 92 на броју). Преко њих се исповиједала свом духовном оцу (скарадском епископу Виктору), с обзиром на то да је имала завјет ћутања. Исповједна писма пронашао је промислом Божјим 1962. године, тадашњи дипломирани теолог Ристо Радовић, потоњи архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић у библиотеци Манастира Високи Дечани.
Ова писма је он сачувао, осјетивши њихов значај и духовно благо, које се у њима скрива. У овим писмима исповјестима је садржана сва душа ове светитељке нашег доба и њено једноставно али дубоко духовно искуство. Из њих сазнајемо да се она, разгорена великом љубављу према Христу, причешћивала сваке недеље, а понекад и по два пута. У току цијеле године је држала строги пост: уље је махом трошила за кандило, а рибу је јела само за Божић и Васкрс, из љубави према другима. Њене исповијести су прожете дубоком историјском тугом, али и дубоком радошћу, која се рађа у њој из њеног непосредног сусрета са Христом. Она осјећа духовну и моралну трагику времена у коме живи, као и то да се свјетски живот „занио празном добротом и љепотом и у похот удавио.“ Од њега, она се спасава Христом, који „у мучне тамне ноћи греје као сунце.“ Она „само Њега тражи, за Њим чезне и Њему служи“. „Осим Христа“, каже она „ја немам ништа. Само грешни живот носим. Али ми је Христос милости љубав и цио углед мога живота“. Она Га осјећа у себи, разговара са Њим, Он јој је ближи од ње саме. Њиме се она избавља од демонских искушења и хита да се што чешће сједињује с Њим преко причешћа Тијелом и Крвљу Његовом. Јер, каже она „кад Христа небескога има, ја све и сва имам“, додајући „колико ми Христос у срце говори, то се не би никад на хартији написало.“
Живот и исповједна писма Свете Преподобне матере Стефаниде заслужују посебну пажњу, јер у себи садрже славословље Христу васкрслом Богочовјеку, преко којих она открива не само своју душу, него кроз њу и духовни став и усмјереност и смисао цјелокупног хришћанског живота и постојања на земљи сваког хришћанина.
Дио из исповиједних писама Преподобне Стефаниде Скадарске
„О Боже мили, Господе Исусе Христе! А, слатко ли ми је ово велико Име Твоје! Отвори се цијело срце моје да изговори дивно Име Твоје! Ти ми даде, Христе, ово мјесто с тобом осамљена бити; Ти ми даде живот, само с Тобом говорити, зато ти морам непрестано хвалу давати.
Благословен јеси, Господе! Благослови пред Тобом овај говор мој, нека буде за велику љубав Твоју, која гори у овом животу моме! Не стога што ја заслужујем тајни благослов Твој, него се ти сажали и смилуј и нека сиђе милост велика Твоја, Господе на мене грешну. Да познам Свети живот Твој и Твој свети одговор, и твој свети пут. И да познам и мало да видим Твоје свето крилом покривање, и руком држање! Пружи ми руку, о Велики Христе, да ти тајно предам ово свето исповиједање, да очистим себе, да будем спремна за Тебе. Да ми дајеш тајно Себе, о мили Христе!…“
О Господе Исусе Христе, мој свети угледу, радосни и жалосни“ Много ли Ти досађујем, све Те питам, све Ти кажем, као да Ти се много жалим… Но Ти знаш, ја овако с Тобом живим… па с ким ћу друго да живим, кад без тебе ништа живо не може живо бити!… Ах, колико ја имам да Ти захвалим, да Ти никад не престајем, за сва добра што ми дајеш и држиш, Христе мој животу!“
Тропар, глас 8:
Кћери Тишине * главу твоју венац нетљени краси * Христа љубљеног Женика твога. * Њему се од детињства сва предајући * небеску мудрост си задобила * и схвативши трулеж и сујету света, * Њему си се, Стефанидо, свим срцем и крвљу приљубила, појући: * „Па нека се чини што год хоће на овоме свијету * нека се обрће – преврће * мене (с) Христом нико раставити неће.“
Кондак, глас 8:
Богомудра мати преподобномученице Стефанида * језик вечности заволевши, * и трулежна уста своја затворивши, * ти Боголику душу своју испуни сладошћу тајног разговора са Христом, * једином утехом и љубављу твојом, исповедајући: * „Оволико са Христом живим * колико са Њим слатко разговарам.“
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.