ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела 13, 13–24)
У дане оне, када Павле и они са њим отпловише из Пафа, дођоше у Пергу Памфилијску; Јован пак одвојивши се од њих, врати се у Јерусалим. А они отишавши из Перге, дођоше у Антиохију Писидијску, и ушавши у синагогу у дан суботни сједоше. Послије пак читања Закона и Пророка старјешине синагоге послаше к њима говорећи: Људи браћо, ако имате ријеч утјехе за народ, говорите. А Павле уставши махну руком и рече: Људи Израиљци и који се Бога бојите, чујте: Бог народа овога Израиљскога изабра оце наше, и уздиже народ кад бијаху дошљаци у земљи египатској, и моћном руком изведе их из ње. И за четрдесет година храњаше их у пустињи. И затрвши седам народа у земљи ханаанској, раздијели им коцком земљу њихову. И послије тога за четири стотине педесет година даде им судије до Самуила пророка. И отада искаше цара, и даде им Бог Саула, сина Кисова, човјека од кољена Венијаминова, за четрдесет година. И уклонивши њега подиже им Давида за цара, коме и рече посвједочивши: Нађох Давида сина Јесејева, човјека по срцу мојему, који ће испунити сваку вољу моју. Од његовог сјемена, по обећању, подиже Бог Израиљу Спаситеља Исуса, пошто пред његов долазак Јован проповиједаше крштење покајања свему народу Израиљеву.
Читање из Светог Јеванђеља по Јовану (Јн. 6, 5–14)
У време оно, подигавши Исус очи, и видјевши да мноштво народа долази к њему, рече Филипу: Одакле да купимо хљеба да ови једу? А ово говораше кушајући га, јер сам знађаше шта ће чинити. Одговори му Филип: Ни за двјеста динара хљеба није им доста, да свако од њих само мало добије. Рече му један од ученика његових, Андреј, брат Симона Петра: овдје има једно момче које има пет хљебова јечмених и двије рибе. Али шта је то на толико мноштво? А Исус рече: Реците људима да посједају. А бјеше траве много на ономе мјесту. Посједаше, дакле, људи на број око пет хиљада. А Исус узе хљебове, и заблагодаривши, раздаде ученицима, а ученици онима који бијаху посједали: тако и од риба колико хтједоше. А када се наситише рече ученицима својим: Скупите преостале комаде, да ништа не пропадне. И сакупише, и напунише дванаест котарица комада од пет хљебова јечмених што преостаде иза оних који су јели. А људи видјевши знамење које учини Исус говор.аху: Ово је заиста Пророк који треба да дође на свијет.
ТУМАЧЕЊЕ
Од Давида Бог је донео Израиљу Спаситеља
Схватите из речи Светог Писма колико је прошло времена и како Павле прелази преко својих грехова, нигде их не истиче у први план, већ истиче само Божју милост… То није била мала ствар, јер је Христос требало да изађе из Давидове лозе. У свим случајевима би требало то да схватимо, да разумемо тај благослов. Пошто су они отпали од Христа, мислећи да немају везе са Њим, и пошто су Га распели, поставља се питање, да ли је тај благослов Давида остао са њима? (Св. Јован Златоуст, Омилија 29 на Дела. 13)
Људи Израиљци и ви који се бојите Бога
Цео народ израиљски је морао да држи Закон, не како би обезбедио појединачну или личну корист, већ како би показао да сам човек може да обезбеди учешће у изабраном народу, који је, као такав, примио обећано спасење (1. Пт. 2, 9). Циљ тога да су као народ верни Закону није корист свакога човека понаособ, већ је циљ објава опште Истине: објава Божијег завета са Његовим народом и објава Истине Живог Бога… Овим схватањем Закона као динамичке објаве Божије у људима, као личностима, можемо да тумачимо и Христове речи да неће укинути Закон, већ ће да га испуни (Мт. 5, 17). Нова заповест Новог Завета (Јеванђеља) јесте управо личност Исуса Христа, као савршеног (Прво)лика Божијег. Сваки верник сада уписује тај савршени лик у своју сопствену личност, па му тако остаје истина у Закону Јеванђеља – Закон љубави који води личност у тело Христово, у Цркву… Литургија Цркве није пуки израз религијског богослужења, већ срж живота и истине, вере и морала. Живот и истина Цркве, њена вера и етос су Литургија, као органска функција заједничког тела које прима човека како би он био спасен, да га испуни и да га обнови у пуноћи својих егзистенцијалних могућности као личности, шта могу да примим – само живот вечни (Рим. 11, 15). (Х. Јанарас, Слобода морала, 81)
Чудо са рибама
Апостол Андреј је имао блиставији ум од апостола Филипа, а ипак није схватио све. Не мислим да је апостол био без теме, јер је већ чуо за чуда Пророкâ (2. Цар. 4, 43). Баш у овом новозаветном одељку о чуду показана је висина, мада апостол није успео да освоји врх…
Твар није страна Божјој Премудрости. То треба нагласити због Маркионових јеретичких мисли. Бог користи, и твар, за темељ Својих чудеса, односно како би Он чинио чуда. Када би ученици схватили неки свој губитак, Господ је чинио неко чудо. На тај начин су апостоли добијали и оно што им можда није припадало (сувишак рибе). Прво су исповедили различитост твари (материје), па су тек онда, приликом чуда, могли да схвате Моћ Божију. Он је то учинио пошто су апостоли дали хвалу. (Као што стоји написано: Поставих те оца многим народима) пред Богом коме верова, који оживљује мртве, и зове оно што није као оно што јесте (Рим. 4, 17). Бог је заповедио апостолима да донесу храну, баш као што је сто припремљен и спреман, и требало је само да седну… у трену када Он чини чудеса… у присуству многих људи како би показао да Он није против Бога, који Га је родио… Он отклања сваку сумњу похвалом Бога. Али, поставља се питање зашто није одмах дао хлеб окупљеним људима, већ прво својим ученицима? Зато што је прво њих требало да поучи, јер ће они бити учитељи целом свету (Мт. 16, 9)… (Св. Јован Златоуст, Омилија 42 на Јн. 6, 2, 3)
Исус, подигнувши очи, и видјевши да мноштво народа долази к Њему, рече Филипу: Одакле да купимо хљеба да ови једу? Ово се догађало у пустињи и приближавало се вече, а слушаоци Христови, бринући се за духовну храну, заборавили су на телесну. На њима се обистинила реч Спаситеља: Не брините се… шта ћете јести или шта ћете пити… Ако птице небеске Бог храни, онда ће тим више и вас.
Сам Христос се побринуо о насићавању гладних. Код једног дечака се нашло пет јечмених хлебова и две рибе. А Исус рече: Реците људима да посједају. А бјеше траве много на ономе мјесту. Посједаше, дакле, људи на број око пет хиљада. А Исус узе хљебове, и заблагодаривши, раздаде ученицима, а ученици онима који бијаху посједали, тако и од риба колико хтједоше.
Пре окушања хране Христос заблагодари, то јест помоли се Богу. И ми би требало свагда да следимо пример Спаситеља, то јест да се помолимо пре и после обеда, и уопште пре и после окушања хране; храна је дар Божији, и ми треба да га примамо са захвалношћу. На жалост, овај добри обичај се почео занемаривати. У пређашњој старинској породици окушање хране (трапозование) је подсећало на некакав свештени обред: трпеза се започињала и завршавала молитвом. За време обедовања није била дозвољена ни шала, ни смех, ни празни разговори, а сада то све припада области предања; сада сматрају да смех доприноси варењу хране, и наши су обеди – нарочито они поводом неких свечаности праћени музиком – постали као оргије. Сада се не сматра ни за потребно да се скидају капе за време јела на путу или на железничкој, станици на пример.
А када се наситише, рече ученицима Својим: Скупите преостале комаде, да ништа не пропадне. И сакупише, и напунише дванаест котарица комада од пет хљебова јечмених, што преостаде од оних који су јели.
Храњење је било чудесно, јер је оних који су јели било око пет хиљада, не рачунајући жене и децу. „Хлебови су се чудесно умножили и нису се трошили у рукама ученика, а тиме се чудо још није окончало. Господ је учинио да се нашао сувишак не само у хлебовима, него и у преосталим комадима, да би показао да ово заиста остаје од тих хлебова, и да би они који нису присуствовали савршавању чуда, могли дознати да је њега стварно било“ – каже свети Златоуст.
Котарицама су називане оне корпе које су Јевреји носили на пут са собом, ради чувања хране. И ма колико биле мале ове котарице, у сваком случају, нису се могле напунити са пет хлебова, исеченим на комаде, да количина ових комада није била чудесно умножена.
А људи видјевши знамење, које учини Исус, говораху: Ово је заиста Пророк, који заиста треба да дође на свијет. Ево резултата чуда! Оно је тако запрепастило очевице, да су били спремни да Христа признају за Месију, јер по учењу рабина, Месија ће на чудесан начин хранити народ, као што је Мојсије хранио Јевреје у пустињи.
Господ постојано и сада твори исто чудо храњења гладног народа, шаљући благовремену кишу и росу на наша жита и усеве. Но, ми ова чуда не примећујемо, због наше религиозне расејаности. Слава Богу, верујући народ свето чува ову веру у чуда милости Божије, савршавајући на пољима јавне молитве са иконима за благорастворење ваздуха и изобиље плодова земаљских. И колико је задивљујућих примера када силом свенародних молитви Господ шаље или задржава кишу!