ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела 21, 8–14)
У дане оне изиђе Павле и који бијасмо са њим, и дођосмо у Кесарију; и ушавши у кућу Филипа јеванђелиста, који бјеше један од седам ђакона, остасмо код њега. И овај имаше четири кћери дјевојке које прорицаху. Док смо ондје боравили много дана, сиђе озго из Јудеје неки пророк по имену Агав; и дошавши к нама узе појас Павлов и веза своје руке и ноге и рече: Тако говори Дух Свети: човјека којега је овај појас, овако ће свезати у Јерусалиму Јудејци, и предаће га у руке незнабожаца. А када чусмо ово, молисмо га и ми и мјештани да не иде горе у Јерусалим. А Павле одговори: Шта чините те плачете и цијепате ми срце? Јер ја сам готов не само да будем свезан него и да умрем у Јерусалиму за име Господа Исуса. А кад га не могосмо одвратити. умирисмо се рекавши: Воља Господња нека буде.
Читање из Светог Јеванђеља по Јовану (Јн. 14,27–15,7)
Рече Господ Својим ученицима: нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји. Чусте да вам ја казах: Идем, и доћи ћу вама. Кад бисте ме љубили, обрадовали бисте се што рекох: идем Оцу: јер Отац мој већи је од мене. А сада сам вам рекао, прије него се збуде, да вјерујете када се збуде. Нећу више много говорити с вама, јер долази кнез овога свијета, и у мени нема ништа. Него да зна свијет да љубим Оца, и као што ми заповједи Отац, онако творим. Устаните, хајдемо одавде! Ја сам истински чокот, и Отац мој је виноградар. Сваку лозу на мени која не рађа рода одсијеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди. Ви сте већ чисти због ријечи коју сам вам говорио. Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод. јер без мене не можете чинити ништа. Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити. Ако останете у мени и ријечи моје у вама остану, што год хоћете иштите и биће вам.
ТУМАЧЕЊЕ
Павле одговори… Ја сам готов не само да будем свезан, већ да умрем у Јерусалиму у име Господа Исуса
Када је Павле чуо да ће пострадати, није бежао већ је био у Духу… Није речено да ће они ухватити Павла тако да се мисли да постоји неки договор са њим, већ да ће то бити показатељ људских пакости… Господ ће учинити оно што Он види и што му је угодно. Они мисле да је то воља Господња, али, са друге стране, Павле неће одустати као онај који бива увек изнад свих опасности. (Св. Јован Златоуст, Омилија 45 на Дела. 20)
Ја сам лоза
Ја сам лоза… Шта Он жели овим поређењем? Човек који не даје од себе, неће имати живота, а чуда која би творио била би учињена силом Христовом. Све указује на начин живота, показујући да без рада нема могућности да се буде у Њему… Видите ли да Син учествује ништа мање него Отац који брине о ученицима? Отац их чува у Себи, али то и Син чини… Видите ли како је све слично, све води ка врлини.. (Св. Јован Златоуст, Омилија 76 на Јн. 14)
Мир вам остављам, мир Свој дајем вам; не дајем вам га као свијет што свијет даје.
Завршивши вечеру и намеравајући да напусти пасхалну горницу и имајући у виду да ускоро одлази од Својих ученика, Господ им предаје мир – по примеру главе породице, који са таквом добром жељом завршава пасхалну вечеру. Овај мир, који је остављао Христос, требало је да изагна из срца ученика сваку збуњеност (недоумицу) и немир у погледу предстојећег одласка од Њих Учитеља и Господа (нека се не збуњује) и сваки страх у погледу предстојећих страшних догађаја крајњег понижења, страдања и смрти Његове (нека се не боји).
Свакако, обећање мира је једно од највећих добара, које је послужило умирењу душа апостола узбуђених предстојећим губитком Учитеља. И у самој стварности, у тим страшним тренуцима ужаса од несреће која их је снашла и опасности од Јудејаца, апостоли се некако брзо умирују, не падају у очај, не разбежавају, већ се мире са мишљу о ономе што се догодило. У исто време када злочестиви ученик пада у очај и умире обесивши се на дрвету, а богоборна синагога убивша мрског јој Пророка још увек не може да се умири од мисли о могућности испуњења Исусових предсказања; и када на Голготи окупљена маса рида и бије се у прса при погледу на умирућег Господа, када се коначно сва природа стреса од великог ужаса, – у то време над Сионском горницом, над заједницом пријатеља Исусових влада некакво спокојство, тиха жалост. И ово није тупа, мрачна окамењеност срца, које је довело до безумља, до умртвљавања свих осећања! Не, то је благодатно утврђивање љубећих жалосних срца у тврдој вери речима Учитеља, у скромној нади на Његово васкрсење и у ватреној љубави према Њему. И овај мир неће остављати апостоле током читавог њиховог живота, без обзира на гоњења и невоље, којима они били подвргнути. Овај мир као прво и најнеопходније добро, они су требало је да уносе у домове и срца верујућих, зато што је Царство Божије праведност и мир и радост у Духу Светоме (Рим. 14, 17).
Међутим, Христос не жели само мир и бестрасност Својим ученицима, Он жели да усели и радост у срца њихова: Чусте да вам Ја казах: Идем, и доћи ћу к вама. Кад бисте ме љубили, обрадовали бисте се што рекох: идем Оцу; јер Отац мој већи је од Мене. Ако бисте ви тачно схватили смисао мога одласка од вас, онда бисте се из љубави према Мени обрадовали, што Ја код Оца мога улазим у исту славу и по људској природи какву сам имао од вечности по Божанству.
Нећу више много говорити с вама, јер долази кнез овога свијета, и у Мени нема ништа. Приближава се ђаво у виду својих верних слугу, Јуде и фарисеја, али у Мени неће наћи ничег, што је под његовом влашћу, а иако ја идем у смрт, то идем добровољно. Него да зна свијет, да љубим Оца, и као што ми заповиједи Отац, онако творим. Устаните, хајдемо одавде у сусрет непријатељу Моме који ми се приближава. Христос је знао да ће Га Јуда издати и да ће бити ухваћен у Гетсиманском врту – и тим не мање је вољно пошао у сусрет Својим страдањима.