ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела. 2, 1-11)
У дане оне, кад се наврши педесет дана, бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; и показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују. А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом. Па кад настаде ова хука, скупи се народ, и смете се; јер сваки од њих слушаше гдје они говоре његовим језиком. И дивљаху се и чуђаху се сви говорећи један другоме: Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци? Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили: Парћани и Миђани и Еламити, и који живе у Месопотамији и Јудеји и Кападокији, у Понту и Азији, у Фригији и Памфилији, у Египту и крајевима Либије близу Кирине, и дошљаци Римљани, и Јудејци и прозелити, Крићани и Арапи, чујемо гдје они говоре на нашим језицима о величанственим дјелима Божијим?
Читање из Светог Јеванђеља по Јовану (Јн. 7, 37-52; 8, 12)
У посљедњи велики дан Празника стајаше Исус и повика говорећи: ко је жедан нека дође мени и пије! Који у мене вјерује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће ријеке воде живе. А ово рече о Духу кога требаше да приме они који вјерују у име његово, јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен. А многи од народа, чувши ту ријеч, говораху: Ово је заиста Пророк. Други говораху: Ово је Христос. А једни говораху: Зар ће Христос доћи из Галилеје? Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Давидова и из села Витлејема гдје бјеше Давид? Тако настаде раздор у народу због њега. А неки од њих хтједоше да га ухвате; али нико не метну руку на њега. Дођоше пак слуге првосвештеницима и фарисејима, и они им рекоше: Зашто га не доведосте? Слуге одговорише: Никада човјек није тако говорио као овај човјек. Тада им одговорише фарисеји: Зар сте се и ви преварили? Вјерова ли ко у њега од главара или од фарисеја? Него народ овај који не зна Закон, проклет је! Рече им Никодим, који му је долазио ноћу и бјеше један од њих: еда ли Закон наш суди човјеку докле га најприје не саслуша и дозна шта чини? Одговорише му и рекоше: Да ниси и ти из Галилеје? Испитај и види да пророк из Галилеје не долази. Исус им опет рече, говорећи: Ја сам свјетлост свијету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати свјетлост живота.
ТУМАЧЕЊЕ
Појавише се раздвојени пламени језици… И испуни их Дух Свети
Нека обуку велики и неупрљани хитон, нека се обуку у Христа – наш украс. Нека умукне твој проповедник и нека не говори срамотне ствари; нека се огласи мој надахнути проповедник. Баци твоје магијске и волшебне књиге; омогући да се читају само пророчке и апостолске. Престани са твојим ноћним и гнусним сабрањима, а ја ћу васпоставити свештена и светла свеноћна бдења. Прегради своје тајне канале и путеве који воде у ад; ја ћу те упутити на познате путеве који. воде на небо. Која врста оружја, каква опрема, колико људи и опремљених ратника би створили то што учинише наше молитве и Божија воља? Бог је својом речју одагнао таму, речју својом створио је светлост, основао је земљу, заокружио је небо, распоредио је звезде, разлио је ваздух, ограничио је море, пружио је реке, одушевио је животиње, створио је човека по своме лику, украсио га је својом лепотом. Он је и сада развејао ноћни мрак својом речју и све је обасјао светлошћу, довео у пређашњи поредак и устројство. Више не господаре алави и лажљиви демони; творевина се не обешчашћује клањањем која су се њој указивала уместо Богу. Баци своје Триптолемове и Келеје и мистичне драконе; стиди се због књига свога богослова – Орфеја; искористи дар времена који покрива твоју срамоту. Ако мислиш да су ово само басне и измишљотине, онда нам предочи твоје ноћне мистерије. Код нас говори дрво, не прориче троножац, не испуњава се Питија не знам чиме, али свакако не баснама и бунцањима…
Послушајте реч човека који се свему овоме научио својим трудом, свакодневним читањем књига древне историје, али и на основу савремених догађаја! Велика је ствар неискусити тугу; а можда и није, под условом да је тачна реч по којој онога кога љуби Бог тога и кажњава и сина кога прима – бије, нарочито до кога му је стало. Ипак, велика је ствар уопште не грешити или у крајњој мери не сагрешити тешко, јер бити апсолутно безгрешан, јесте циљ којег је Бог поставио изнад човечанске природе. Друга ствар, после ове, коју претпостављам, јесте да пали и кажњени, а потом покајани, избегну казну за нова сагрешења. Стога и ми самим делом предосећамо Божју казну. Покажимо се достојнима онога што ћемо на крају примити. Оправдаћемо се осећајем кривице, јер нисмо као злочинци препуштени паганима, него смо васпитани и поучени као деца. Нећемо бринути о бури док је тишина и мир, нити о болести у време здравља, о ропству након срећног повратка у Јерусалим, о Египту – после Египта. Нека злосрећно време не постане нама погодно време покоја; међутим, нека оно и буде такво под условом да смо тада сами били смирени и умерени и ако смо свим својим хтењима стремили ка небу, а сада се гордимо, уздижемо, надимамо и поново падамо у грехе због којих су нас стигле све невоље. Не, децо, не, вапио је некада свештеник Илија, саветујући децу своју која сагрешише против Бога. Добро знам да је много лакше вратити изгубљено благостање, него ли сачувати даровано од Бога (изгубљено се враћа целомудријем, а даровано се губи лакомисленошћу); болесно тело се опоравља лековима и уздржавањем, а ако се само мало опустимо поново ћемо запасти у болест и пређашње стање; дакле, знајући све ово, отрезнимо се и опаметимо и сврсисходно располажимо временом. Као прво, браћо, немојмо празновати телесним и плотским насладама или весељем, не пировањем, не пијанством; ви знате плод свега овога блуд и раскалашност. Не украшавајмо улице цвећем, не постављајмо трпезе срамом смрада; не осветљавајмо своје куће чувственим светлом, нити их озвучимо звуцима фрула и свирала и пљескањем руку. Таквим начином пагани прослављају новомесечје. Ми нећемо на тај начин прослављати нашег Бога, нити ћемо тиме испуњавати своје време; свакако, не оним што је недостојно нас, него чистотом душе, светлошћу ума, светиљкама које осветљавају цело тело Цркве, односно, божанственим сазерцањем и размишљањима која нас узносе на свештени свећњак којим светли цела васељена. У порођењу са овом светлошћу, по моме мишљењу, ништавна су сва остала светила и огањ који се пали приликом заједничких свечаности. Ја имам и миро, али не такво којим се помазују само свештеници и цареви, него миро које је за нас изливено и које је саставио велики Мировариоц својим искуством и знањем. О, када бих се и ја удостојио да принесем миомирис овог мира! Имам још и духовну и божанствену трпезу коју ми је уготовио Господ наспрам непријатеља мојих. (Св. Григорије Богослов, Пета богословска омилија, 26-29)
Ако је неко жедан нека дође до мене и нека пије
Они, који су дошли да чују божанске речи и да у себи сачувају веру, морају да искажу жељу жеднога човека за водом. Ако је човек жедан и гладан мора да зна да Христос каже: Благо гладнима и жеднима правде, јер ће се наситити (Мт. 5, 6). Негде другде пише да Он каже вечни живот, а негде вода жива. Христос говори да је живо оно што увек дела: а то је благодат Духа. Када благодат уђе у ум и када се учврсти у њему; прска више од било какве фонтане, не стаје и никада се не празни. Он је представио то појмом извирање … Замислите да имате Стефанову мудрост, Петров језик, Павлову мудрост: па онда не би било оних који се досађују, не би било пораста тираније, не би било ђавоиманих, али знајте да као што реке теку уз велику буку, а са њом иду и друге ствари које се налазе у реци… После Распећа Христос им каже: Примите Духа и они после тога чине чудеса. (Св. Јован Златоусти, Омилија 51 на Јн. 7, 1, 2)
Вечни живот
Вечно спасење човекове личности јесте јединствен, непоновљив и слободан израз једне личности, јер личност воли и јесте вољена и на тај начин чини доступним спасење и доноси Јеванђеље човеку. Језиком светих отаца Цркве назива се обожење. То значи да се учествује не у природи и суштини Бога, већ у Његовој личној егзистенцији. Циљ спасења је да лични живот који се остварује у Богу може да буде остварен и на нивоу људске егзистенције. Спасење је поистовећено са остварењем личности у човеку… Патристичко богословље види човека у светлости два начина постојања. Неко то може звати, ипостас биолошке егзистенције, а неко ипостас црквене егзистенције… (Јован Зизиулас, Биће као заједница, 49-59, 112-113.)