Живимо неосјетно брзо, трудећи се да стигнемо на вријеме у школу, на факултет, посао, разговор или тренинг. Честа је појава да заборавимо на оброк, паузу, редован сан, породично и пријатељско окупљање, необавезан разговор праћен анегдотама и смијехом. Припадамо временској одредници у којој се захтијева да будемо ефикасни, увијек спремни и на висини задатка у супротном ћемо олако бити замијењени. Питање које се намеће је: да ли смо у тој цјелокупној брзини ипак заварани и пропуштамо суштински битне моменте?
Ми, рођени у овом вијеку као и они који су га дочекали, вјероватно смо предодређени да се адекватно уклопимо па у складу са његовим смјерницама и дјелујемо. Правити баланс између савременог и традиционалног које подразумијева приврженост духовном је и текако важно за наш животни правац. Савремено доба посједује одређене појединости представљене као мане и неприлике, а исто тако доноси новитете и утиче на развојни ток друштва. Позитивно је што ово вријеме омогућава човјеку много брже кретање и функционисање уз различите механизме технологије и тако се рађају нове идеје. Међутим, битно је држати границу и не дозволити да ритам који намеће савремени начин живота потисне унутрашњу чистоту и спокој у човјеку. Најбоље би било пронаћи нит која ће ујединити савремено и духовно тако да човјек управља средствима која му се нуде, али не изгуби себе и своја морална начела у том подухвату. Много је фактора који утичу да човјек изложен различитим информацијама у тежњи да оствари оку видљиве успјехе некако залута са правог пута смирења својих чула. Усљед неадекватне комуникације, животног темпа који не могу сви испратити, савремени човјек остаје ускраћен за многа питања па постаје и духовно дезорјентисан. Стога, без обзира на све плодове које нам нуди овај вијек, важно је кроз религију, поуке светих отаца, житија и саму књижевност пронаћи спокој. На крају бивамо свјесни да је материјално сиромаштво банално у односу на духовно.
Данас бројке и проценти узимају примат и сама технологија кроз свој дигитални свијет нуди илузију одличног савладавања проблема, блискости и искрености, док са друге стране оставља рањивост и неиспуњеност. Лијепо је бити у току, али и знати да су исконске вриједности увијек у моди.
Блажени Августин каже: „Немирно је срце наше, док се не смири у Теби, Господе“.
Ова реченица нас подсјећа да уморно срце, натопљено различитим нијансама страхова и несигурности је можда заборавило значај свог духовног склада и вјере, али се у тој спознаји наново и рађа. Као што дрво шири своје гране, тако човјек прави кораке и упознаје свијет, али га коријен од којег је поникао чека, а благослов је још већи када му он својим врлинама и својом љубављу узврати.
Кроз књижевност, такође, можемо увидјети многе унутрашње и нечујне борбе човјека, његову савјест, потрагу за смислом и одговорима које велика имена попут Достојевског, Толстоја, Андрића, Селимовића итд. вјешто приказују у својим дјелима.
О важности успостављања адекватног односа савременог ка духовном смјерно нам приказује порука Антоана де Сент Егзиперија у његовом дјелу Мали Принц: „Човјек само срцем добро добро види. Суштина је очима невидљива“.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.