Данас стојимо у светлости једног великог празника — дана Светог Деспота Стефана Лазаревића, витеза Христовог, песника срца и војсковође вере. Његов живот је био као златна нит исткана кроз историју наше отаџбине, нит која повезује храброст са смирењем, власт са служењем, и мач са молитвом.
У данашњем јеванђељу слушамо речи Господа нашег Исуса Христа: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско. Блажени који плачу, јер ће се утешити. Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати…“ (Мт. 5, 3–9)
Свети Стефан је живо сведочанство ових блаженстава. Он, који је могао да влада мачем, изабрао је да влада својим срцем. Он, који је могао да се уздигне у слави овога света, изабрао је да се смири пред славом Божијом. Његова вера није била само лична — она је била темељ државе, темељ културе, темељ наде.
Као војсковођа, Стефан је био непобедив. Али као хришћанин, био је победник над собом. У њему се огледа оно што је најузвишеније у српском војнику: не само храброст, већ и кротост; не само одбрана земље, већ и љубав према небу. Он је био први међу једнакима, али и последњи пред Христом — јер је знао да је највећа победа она која се добија у молитви. А „Последњи пред Христом“ не значи мање вредан или одбачен, већ указује на човека украшеног духовним смирењем. То је тај јеванђелски парадокс: ко се понизи, узвисиће се; ко буде последњи, биће први у Царству небеском. Свети Стефан, иако деспот, витез и владар, није стао пред Христа као моћник, већ као слуга, као слуга Божијега Царства. Он није тражио част, већ милост. Није се уздао у своју власт, већ у Божију вољу.
Данас, када Војска Србије слави свог небеског заштитника, нека се сваки војник сети да носи не само униформу, већ и крст. Да брани не само границе, већ и истину. Да служи не само народу, већ и Богу. Свети Стефан нас учи да је војничка част највећа када је освећена вером, а државна мудрост најсветлија када је укорењена у Јеванђељу.
Нека овај празник буде позив свима на духовну будност. Нека буде тренутак када се Србија не само сећа своје славне прошлости, већ и обнавља своју душу. Јер, као што је Стефан писао у „Слову љубве“, љубав је највећа сила — и љубав према Богу, према ближњем, према отаџбини, јесте темељ сваке истинске победе.
Нека је слава Христу Богу нашему, који наш српски народ води кроз векове!Нека је у Христу слава Светом Деспоту Стефану!
Нека слави Царства Небеског тежи и српска војска! Амин.
*Текст је настао на основу беседе коју је аутор изговорио у дан спомена светог благоверног Стефана високог, деспота српског, на светој архијерејској Литургији у београдском храму светог апостола и јеванђелиста Марка