Редакција мисионарског портала „Кинонија“ Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, је у оквиру пројекта „Кинонија интервјуи“ приредила разговор са Тамаром Мисирлић, познатом каратискињом и делатницом у харитативној делатности.
- Драга Тамара рођени сте у Врању, граду у којем се родио и велики светитељ новијег времена – Преподобни Јустин ћелијски. Реците нам како је текло Ваше одрастање и када сте први пут спознали радост црквеног живота.
Родила сам се у Врању, али сам срцем увек некако била на Косову и Метохији. У мом граду, истом оном у којем је рођен и свети отац Јустин, било је много лепоте, али је било и много борбе. Кроз све што радим схватила сам да је црквени живот много више од поста и молитве. То је кадa се сагнеш да подигнеш другог. Кад не кажеш: „Немам ја шта да дам“, него пружиш и последње што имаш. И баш у томе сам највише срела Бога. И чини ми се, преподобни Јустин би се баш томе обрадовао, живој вери која није на речима, него у делима. Поносна сам што могу да представљам једно мало место на југу Србије, али моји корени… они су ипак са Косова и Метохије. И што сам старија, све сам сигурнија да сам управо захваљујући тим коренима остала човек.
- У каквом су Вам сећању остали часови Верске наставе и како сада сагледавате улогу веронауке у Вашем животу?
Сећам се да нас је наставница водила на Литургију, и то ми је било нешто посебно. Сви заједно, као једна мала породица, у цркви. Памтим како нам је делила бројанице и крстиће када урадимо нешто лепо и колико смо били срећни због тога. Зато искрено верујем да је важно да децу држимо у вери, у поштовању, у истини… Да им дамо ослонац, јер када дођу буре дете које има веру, не ломи се тако лако. Оно зна коме да се обрати, и шта је у животу, заиста, важно.
- Од најмањег узраста тренирате карате, а иза Вас су многобројна државна и европска такмичења, као и светска првенства. Реците нам нешто више о овоме.
Карате сам почела да тренирам као баш мало дете, имала сам три и по године. Тата је тада био припадник жандармерије и много је волео борилачке спортове, па је то некако природно дошло и до мене. У почетку је то било играње по салама, мало бацања по струњачама и покушај да поновим оно што други раде, а онда је то постао мој живот.
Кроз године сам прошла све од локалних турнира до државних, европских и светских првенстава. Али више од медаља и пехара, карате ме је научио дисциплини, поштовању и томе да не одустајем, и у спорту и у животу.
Највећи дар каратеа је карактер који изградиш. Научиш да паднеш и устанеш, да поштујеш и онога ко те победи, да будеш фер. То ме је припремило и за хуманитарни рад, за живот, за све битке у којима данас стојим.
- Да ли се и данас бавите овим спортом и шта бисте поручили онима који желе да тренирају карате?
Да, и данас сам у спорту, али сада са друге стране. Данас сам тренер и водим своју школу спорта “Змај”. Рад са децом ми испуњава душу. Свима који желе да тренирају, поручила бих: само напред. Карате за мене није спорт, то је начин живота.
- Да је вера без дела мртва, сведочи и Ваш неуморни хуманитарни рад. Организовали сте преко 250 хуманитарних акција, у којима се збринуло преко 200 породица. Шта Вас је подстакло да свој живот посветите усрдној бризи о онима којима су потребни и помоћ и пажња?
Била сам тинејџерка. Имала сам спортску стипендију, нешто новца који сам добијала за успех у школи. И онда сам упознала једну девојчицу која је живела на планини, без струје, без купатила, без икаквих услова. Нисам могла да је избришем из главе. Сећам се да сам тада сама одлучила да јој купим све што сам могла. То је био мој први корак из срца, инстинктиван. А онда више нисам знала да станем.
И данас, после више од 250 хуманитарних акција, ја и даље памтим сваку кућу коју смо саградили, све њих и даље обилазим и сви они су део мог живота.
Подстакло ме је срце и вера. Јер, заиста, верујем да ако ти Бог да мало више снаге, мало више прилика дао ти је с разлогом, да понесеш и туђи терет. Вера без дела је мртва, али када се вера преточи у дело, онда мења свет.
- Како су изгледали почеци Вашег деловање и које бисте утиске поделили са нашим читаоцима?
Прва кућа била је за једног деку који је живео у порушеној кући. Зидови су били напукли, кров је био срушен, унутра није било ни воде, ни купатила, ни кревета.
Када сам дошла код њега, села сам испред те куће и рекла му:,,Деко… ја ћу теби да направим кућу.” Он ме је погледао онако искоса, насмешио се с неверицом и рекао: „Ма иди, дете… ко ће мени кућу да прави.”
Нисам се љутила што ми није веровао. Имала сам само 16 година. Била сам дете. Нисам имала новац, нисам знала ништа о грађевини, али сам почела. Тата ми је тада много помогао. И корак по корак, блок по блок кућа је почела да расте. Изградили смо кућу и то је био тренутак који ме је променио. Од тога дана, више нисам престала. Почела је изградња других кућа, других живота, то је био почетак фондације, и почетак свега што данас јесмо. Највећа радост зa мене и јесте када се после толико година вратим тим породицама и видим да су добро, да су живи, здрави, да кућа стоји, да се живот наставио.
- У сусрету са потребитим људима увек су видљиве емоције. Једна древна светоотачка изрека гласи: „Видео си лице брата свога (сваког човека), видео си лице Божје“. У духу ових речи, како Ви доживљавате сусрет са људима које срећете?
Мене ти сусрети стално враћају себи. Подсете ме да будем захвална, да се спустим, да слушам. И што је најважније, да не судим. Јер не знамо ко шта носи у себи, док не седнемо с њим, макар на један трен. Зато увек гледам човека у очи. Јер ту је истина. И ако у тим очима угледам и најмању искру знам да треба да останем. И баш та реченица — „Видео си лице брата свога, видео си лице Божје“ — мени је пуна истине.
- Као чедо Цркве, помогли сте многе светиње. Иако нам је позната Ваша скромност, ипак ћемо Вас замолити да нам кажете нешто детаљније о Вашем учешћу у подизању и обнављању светиња?
Моји корени су са Косова и Метохије и та веза није само у крви, већ у души. То је место где се осећам својом. Зато сам и од самог почетка знала ако негде треба улагати, обнављати, подизати онда је то управо тамо.
На Косову и Метохији не подижемо само куће. Подижемо и људе, обнављамо школе, манастире, храмове… Недавно смо подржали проширење храма у Лешку, где сам имала част да добијем и благослов владике рашко-призренског. Тај сусрет ми је остао у срцу као потврда да идем добрим путем.
Када сам на Косову, у светињама се окупљам са својим народом. И није се догодило да је неко затражио помоћ за неку светињу, а да се ми нисмо одазвали.
- Добили сте велики број захвалница и признања, а неретко се догађа да та признања добијате од отачаствених архијереја СПЦ. Шта за Вас значи овај благослов?
Нисам никада ништа радила да бих добила признање, радила сам из потребе срца. Али када добијете благослов од Цркве, то вам даје снагу да идете даље. И онда знате, то што чините, има смисла, и на небу, и на земљи.
- Да ли пратите портал „Кинонија“? Какви су Ваши досадашњи утисци о деловању портала?
Пратим, наравно. Портал „Кинонија” ми је једно од оних мирних места на интернету где човек може да нађе садржај који храни душу. Данас, када је свега превише…буке, сензационализма, површности посебно ценим што постоји простор као што је „Кинонија“, портал који се не труди да буде гласан, већ истинит. У времену када многи заборављају своје корене и веру, „Кинонија“ је права ствар и хвала вам на томе.
- Драга Тамара, шта бисте на крају поручили посетиоцима нашег портала?
Поручила бих свима да слушају своје срце, јер срце увек зна. Зна када треба да кренеш, када да се зауставиш, коме да приђеш, шта да кажеш… Само га понекад заглушимо буком споља и страхом изнутра.
И верујте, пре свега. Нека вам срце буде компас, а вера снага. И кад не знате куда станите, помолите се и Бог ће све то уредити.
