Суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене (грч. Ψυχοσάββατο); посебни дани када се на богослужењима: Литургијама, парастосима, и после њих – дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој Свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове.
Црква се сваке суботе, а нарочито друге, треће и четврте суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених хришћана, Отаца и браће наше. Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току црквене године који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.
Фебруарске задушнице, месопусне, покладне, велике, зимске; увек су у суботу пред Месне покладе у месопусној недељи пред почетак Васкршњег поста. Пошто су везане за почетак Васкршњег поста, то су и ове задушнице покретне, тј. немају одређени датум. Недеља у којој се држе ове задушнице, назива се још и Задушна недеља.
Духовске задушнице, познате и као летње задушнице, увек су у суботу пред Духове (Силазак Светог Духа).
Михољске задушнице – Празнују се на територији бивше Карловачке митрополије, у суботу пред празник Преподобног Киријака Οтшелника (29. септембра). Поред Карловачке митрополије, ове задушнице се поштују и у Републици Српској.
Митровске задушнице – Познате и као јесење задушнице, одржавају се у суботу пред Митровдан (26. октобра), преузете су из руске праксе.
Посебне задушнице – Поред општих задушница, у Српској Православној Цркви, на Видовдан сваке године, служе се парастоси за све војнике и војсковође који су своје животе положили за одбрану српске отаџбине од Косовске битке (1389) до данас.