После више од 250. година, извршен је свештени чин монашења у свештеној обитељи манастира Српски Ковин. Недавно обављени чин монашења представља историјски тренутак за нашу заједницу у Мађарској, прво након укидања манастира по наредби царице Марије Терезије 1777. године. У оквиру серијала „Светионик православља у Мађарској“, који води и уређује архимандрит Методије (Марковић), игуман манастира Српски Ковин и стални сарадник мисионарског портала „Кинонија“, доносимо интервју са новопостриженим монахом Нестором, који је обављен пре његовог монашења. Интервју је приредила Славица Зељковић.
Никола Џаврић (сада монах Нестор) је рођен 1994. године у Параћину. После завршене богословије наставља школовање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на богословско-катихетском смеру. Основне академске студије завршава 2018, а мастер студије 2019. године, на литургијско-правном смеру. Током студија, као стипендиста Немачке бискупске конференције, борави на Теолошком институту Johann Adam Möhler у Падерборну (Немачка), где се усавршава у области екуменске теологије и похађа курсеве немачког језика на Државном универзитету у Падерборну. Једну академску годину проводи и на Хумболтовом универзитету у Берлину, на теолошким истраживачким студијама, као стипендиста Евангелистичке цркве Немачке (Evangelische Kirche in Deutschland – EKD). У оквиру Министарства просвете Републике Србије, предавао је веронауку пет година у средњошколском систему. Током свог педагошког рада активно учествује на интернационалним конференцијама, стручним скуповима и семинарима посвећеним образовању, религији и међукултурном дијалогу. Прошао је више државних програма стручног усавршавања и континуирано ради на унапређењу својих компетенција у области просвете и педагогије. Тренутно је докторанд на Филозофском факултету Универзитета у Београду, на Одељењу за историју, где се бави националном историјом Срба у XIX веку, са посебним освртом на духовне и културне процесе унутар српске дијаспоре у средњој Европи. Од октобра 2025. године члан је Executive Committee Европског екуменског омладинског савета (Ecumenical Youth Council in Europe – EYCE) са мандатом од две године. Као искушеник манастира Успења Пресвете Богородице у Српском Ковину у Мађарској, свој рад посвећује духовној обнови, очувању културног наслеђа и унапређењу верског и културног живота Срба у Мађарској. Његово деловање обједињује теолошки, културни и историјски приступ, са циљем да се православна традиција и српски идентитет сачувају и представе у савременом европском контексту. Активно говори немачки и енглески језик.
- Монаштво у православљу не настаје као реакција на свет, него као плод слободног избора, прихватања живота у Христу, живота који подразумева подвиг, смирење и молитвено памћење света. Реците нам нешто о томе у контексту Вашег боравка у манастиру Успења Пресвете Богородице у Српском Ковину.
Монаштво у православној традицији представља темељни облик црквеног живота и сведочанство да је Јеванђеље могуће живети у пуноћи. Оно није историјска појава, већ трајна димензија постојања Цркве. Кроз векове, монаси су били чувари литургијског предања, богословске мисли и духовне дисциплине која обликује хришћански етос. У оквиру тог континуитета, манастир Успења Пресвете Богородице у Српском Ковину заузима посебно место у историји православља на тлу данашње Мађарске. Представља најстарију српску задужбину у овим крајевима и једини је активни мушки православни манастир у Мађарској. Од свог оснивања, манастир је био више од богослужбеног простора, имао је културну, просветну и национално интегративну улогу. И после укидања монашког живота царским декретом, манастир је остао симбол духовног идентитета српског народа у Мађарској. Његова богослужбена и културна улога, као и свест о његовом значају, сачувани су у предању заједнице.
- Ви сте се за живот у складу са заветима припремили као млад човек. То је велика духовна радост кренути за Господом према Речи његовој: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном?“
Монашки завети девственост, послушност и сиромаштво, изражавају суштину хришћанске антропологије. Човек се не спасава бекством из света, него преображајем у Христу. Монашки живот, као непрекидна молитва Цркве, представља највиши облик сведочења Јеванђеља. Како каже свети Јован Лествичник, „монах је онај који је стално усмерен ка Богу и који у себи носи спомен на Њега“. У том смислу, монаштво није одвојено од живота народа, него представља његову духовну вертикалу. Манастир Српски Ковин је духовно средиште српског народа који живи ван матице, али остаје повезан кроз језик, веру и литургијско предање. У њему се сабира духовно наслеђе прошлости и настојање да се очува идентитет у савременом друштву. Та улога има и пастирску и културну димензију, манастир постаје место где се вера преводи у искуство заједнице, а прошлост добија смисао у садашњости.
- Како видите перспективу опстанка српских светиња на тлу Мађарске с обзиром на убрзану асимилацију младих генерација и смањено интересовање за црквени живот?
Перспектива опстанка српских светиња у Мађарској подразумева неколико међусобно повезаних елемената. Прво и најважније, неопходно је осигурати континуитет литургијског живота и присуство духовних лица. Без тога, светиња губи свој идентитет и постаје музеј. Суштина сваког напора у овом правцу јесте да православна светиња остане место живе заједнице. Њена улога није ограничена на верске обреде, већ обухвата духовно васпитање, културно памћење и морално сведочанство. Уколико те три димензије остану повезане, српске светиње у Мађарској могу преживети и у условима бројчаног опадања заједнице. Њихова вредност није у спољашњој снази, него у духовном садржају који носе.
Његово деловање није ограничено на литургијски живот, у њему се развијају образовни и педагошки програми, као што су часови српског језика и веронауке, који представљају наставак оне просветне традиције коју су некада носила православна братства. На тај начин, манастир поново постаје место очувања језика, вере и културне самосвести. У богословском смислу, обнова монашког живота није само институционални чин, већ духовни показатељ зрелости једне заједнице.
Проблем опстанка православних светиња у Мађарској не може се посматрати одвојено од демографске и културне ситуације у којој се налази српска заједница. У појединим местима где су некада деловале бројне парохије, данас постоји тек симболично присуство, а манастири су често једини активни центри верског и културног живота.
- Сматрате ли да обнова монаштва у Српском Ковину представља догађај од ширег значаја за православље у Мађарској и за српску заједницу која у њој живи?
Свакако је догађај од ширег значаја. У условима постепене асимилације и губитка језичког и верског идентитета, манастир поново преузима улогу духовног и културног средишта. Монашки живот у Српском Ковину делује као стабилан духовни фактор и извор саборности. Присуство активног монашког братства има утицај и на положај православља у Мађарској у целини. У друштву које је претежно римокатоличко и протестантско, живо православно монаштво представља видљив израз постојања источне хришћанске традиције и њеног доприноса културном плурализму савремене Мађарске. Манастир Српски Ковин тиме постаје, не само српски духовни центар, већ и место сусрета различитих православних традиција које делују у земљи. Монаштво у овом контексту добија и педагошку димензију. Његов живот и рад утичу на стварање свести о континуитету вере и културе, подсећајући заједницу да духовни идентитет није производ етничке припадности, већ живог учешћа у литургијском и молитвеном животу Цркве. Обнова монашког живота у Српском Ковину показује да православље у Мађарској поседује унутрашњу снагу обнове и развоја. У православној традицији постоји дубока свест да су манастири духовни стубови народа. Они нису само споменици културе или сведоци прошлости, него жива места где се вера претвара у молитву и служење. Из њих је током векова избијала духовна снага која је народ држала у јединству и надахњивала га у временима искушења.
- Аскеза или подвижништво представља филозофију која налаже свесно самоодрицање од материјалних, телесних и других потреба и угодности зарад виших, духовних вредности. Да ли је доживљаваш као искушење и својеврсну жртву?
У контексту монашког живота преображај добија изразит облик. Монашка аскеза није циљ по себи, него средство да се ум и срце ослободе од страсти и да човек постане способан за непрестану молитву. На том путу постепено се формира духовна зрелост која се у православној традицији назива „нови човек“, личност која у Христу поново стиче целовитост изгубљену падом. Тај процес је динамичан, непрестан и обухвата читав живот. Реалност „новог човека“ није идеализована апстракција, већ конкретна егзистенцијална истина. Она се пројављује у начину мишљења, у односу према другима и у начину ношења животних тешкоћа. Христолики живот не искључује страдање, већ га претвара у духовни подвиг. У том смислу, монашки живот представља најпотпунији вид хришћанског позива на обожење, јер показује да је човек позван не само да верује у Бога, него и да живи у Њему.
- Присуство молитве делује као благослов, невидљив, али стваран. То је благослов који се не односи на појединца, него на све који су повезани вером, језиком и заветом. Да ли је у томе значај монаштва за наш народ?
Монаштво држи везу између Неба и Земље, између прошлости и будућности, између Човека и Бога. Док год постоје људи који се моле, свет није напуштен. Та молитва, често скривена и тиха, постаје темељ на коме стоји и Црква и народ. Циљ хришћанског живота, према апостолу Павлу, јесте да човек „обуче новог човека, сазданог по Богу у правди и светости истине“ (Еф 4, 24). Ново стварање не подразумева нестанак старог бића, већ његово преображавање у складу са Христовим ликом. У том процесу човек остаје слободно биће, али се његова слобода ослобађа себичности и усмерава ка љубави као суштини постојања.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“