На светим водама Лима, освећеним вековним молитвама које теку ка Господу, онако како и Лим тече својим коритом – снажно и спокојно, верно и испуњено надом да никад неће престати да протиче, међу бројним светињама, посебно место у срцима многих верника заузима једна мала, али значајна обитељ. Смештена између реке и шума, на граници двеју држава и једног народа који чува истиниту веру, ова светиња спаја и чудима одговара на искрене молитве и чиста срца која тражe Бога.
На нашем духовном путешествију кроз Полимље, друга станица је неизоставна тачка на мапи душе сваког ко је бар једном посетио чудесни манастир посвећен сабору Светог архангела Гаврила, по имену Куманица.
Пут молитве кроз векове
Мир, тишина и спокој који обузму човека при доласку у ову светињу откривају и тежину времена које је проживљено.
О времену настанка и градње манастира Куманице не зна се много, бар не онако како историја воли – прецизно, записано и сигурно. Први помен налазимо у Крушевачком поменику с краја 15. века. Према још неким каснијим рукописима и народном предању, претпоставља се да је манастир саграђен између 13. и 15. века. Верује се и да га је подигао Свети Григорије куманички чудотворац, чије мошти данас почивају у манастиру.
Вео тајни је кроз векове прекрио манастир, па се о градњи, манастирском животу и стању не зна готово ништа. Оно што је остало записано у срцима људи јесте да је ова светиња делила тешкоће свога народа – била је рушена, паљена, заборављана и поново откривана. У 17. веку у манастир је донето и чувано Куманичко четворојеванђеље, један од најзначајнијих средњовековних споменика књижевности. Говори се да је манастир био у рушевинама три века, оставши пуст у 18. веку, када су однесене и мошти, али да је и поред тога тајинствено присуство живога Бога исијавало из ових светих зидина, а народ се непрестано окупљао око светиње, чак и онда када је било најтеже. Та тиха молитва гласног одјека се и данас чује из жубора, ваздуха, камена и дрвета.
Један од покушаја обнове манастира био је покренут средином 20. века, а проблем за опстанак манастира појавио се приликом изградње пруге Београд–Бар, када су железничке шине требале бити на месту где се налази манастир. Уз помоћ Завода за заштиту споменика културе, манастир Куманица је тада остао сачуван и пруга је прошла неколико метара испод.
Божјом промишљу, одлуком Светог Синода Српске Правослацне Цркве и благословом патријарха српског Павла, крајем прошлог века је започета обнова манастира Куманице. Једног новембарског дана 2000. године, манастир је освећен и обновљен. И тако је манастирски живот почео да тече до данашњих дана. Игуман манастира јеромонах Николај, заједно са сестрама Гаврилом и Фотином, испуњава свој монашки завет и позив Божји, чувајући ову светињу, служећи и молећи се.
Зидине утопљене у природу
Манастирска архитектура одише скромношћу и топлином. Мала, камена црква, складних и мирних линија, као да је одувек припадала природи која је окружује. Дрвени кров којим је Куманица покривена још више наглашава склад са околином. Једнобродни облик са полукружном олтарском апсидом и малом куполом подсећа на традицију средњовековне архитектуре, али у смернијем и једноставнијем облику.
Овде природа која окружује манастир као да наставља ток молитве, стапајући се са духом и снагом вере, док време поприма један нови, узлазни ток.
Тиха чуда – сусрет вере и благодати
И данас се, као и кроз целу историју, верни народ у великом броју окупља око манастира. Оно што је занимљиво јесте то да и припадници других вероисповести долазе у манастир, тражећи помоћ и утеху. Многи долазе натоварени, а одлазе лакши. У тишини Куманице многе молитве бивају услишене, многе искрене жеље остварене.
Чуда Божја су само потврда јаке духовности и чисте молитве, а нису ништа друго до одговор на веру онога који се обраћа Богу. У Јеванђељу по Марку Господ говори: „Све је могуће ономе који верује“ (Мк. 9,23). У православном учењу, у деловању Божјих енергија, које ми називамо чудима, мислећи да се косе са природним законима, у ствари се обнављају нарушени закони природе, захваљујући личној и слободној вери човековој и благодатном дејству Божјем.
О чудима везаним за манастир Куманицу се не говори гласно, већ тихо и искрено, кроз једно сведочанство које невидљивим нитима повезује све оне људе који су осетили дејство Божије благодати која преображава човека. Отац Николај сведочи о томе, говорећи о бројним исцељењима, пре свега о исцељивању бездетних супружника. Према његовим речима, од 2001. године, за десетак година, седмдесет четворо супружника је добило деце.
И тако су нека сведочанства остала забележена, док су друга остала неизречена, у тишини, сећању и срцима оних који су доживели помоћ – као што каже Свето писмо: „А има и много другога што учини Исус, које, кад би се редом написало, ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге.“ (Јн. 21,25)
Закључак
Постоје места о којима се не говори лако, јер речи нису довољне. Та су места молитва сама по себи и тишина која лечи немирну душу. Куманичка светиња остаје ту, неприметно и тихо, између прошлости која се памти, садашњости која се живи и будућности која се оприсутњује на свакој Литургији. Између свега, манастир Куманица наставља да траје – не мењајући се, али мењајући оне који у њу долазе.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.
