ПИШЕ: Митрополит шведски Клеопа
Данас, у седму недељу Јеванђеља по Луки, слушамо чудесан извештај о исцељењу жене која је имала крварење и васкрсењу кћери Јаира, старешине синагоге. И истог дана, Црква нам такође представља светог и чудотворног Светог Нектарија Пентапољског, тај блистави сасуд смирења, стрпљења и непоколебљиве вере у Христа.
Како су само ова обележја прикладна заједно – јер и у Јеванђељу и у животу Светог Нектарија видимо међусобно деловање вере, патње, стрпљења и божанског исцељења.
Јеванђелист нам каже да је ова жена дванаест година патила од крварења, стање које није само изазвало страшну физичку слабост, већ ју је учинило и религиозно нечистом и друштвено изолованом. Трпела је физички бол, емоционално понижење и духовну усамљеност.
Није захтевала пажњу, нити је јавно вапила, већ је у срцу рекла: „Ако се само дотакнем руба Његове хаљине, оздравићу.“
Њено исцељење није почело додиром, већ вером. Христос није питао: „Ко ме је дотакао?“ јер му је недостајало знање, већ да јавно открије њену веру, како би други, попут нас данас, могли бити ојачани њеним примером.
Јаир, старешина синагоге, отворено је пришао Христу. Док је жена показивала тиху веру, Јаир је показао јавну веру. Али и његова вера је била испитана. Када је стигла вест да му је ћерка умрла, они око њега су рекли: „Не узнемиравај више Учитеља.“
Али Христос му је одговорио: „Не бој се. Само веруј.“
Свети Василије Велики учи: „Вера није одсуство туге, већ одбијање да јој се предамо.“
Јаир је наставио да хода са Христом – чак и када му је свет говорио да је безнадежно. Христос, који је Давалац живота, ушао је у дом жалости и претворио га у дом васкрсења.
У Светом Нектарију Пентапољском, чији спомен данас обележавамо, видимо и тиху истрајност патнице и непоколебљиву веру Јаира.
Био је лажно оптужен, клеветан, прогнан, погрешно схваћен и понижен. Као и жена, патио је у тишини. Као и Јаир, наставио је да хода са Христом када су му други говорили да одустане.
Свети Нектарије није дозволио да се горчина укорени у његовом срцу. Уместо тога, молио се за своје клеветнике и захваљивао Богу на сваком искушењу. Сам његов живот нас учи да светост расте тамо где постоји стрпљење у патњи. Бог га је прославио, не током његовог земаљског живота, већ после смрти, баш као што је Господ васкрсао Јаирову ћерку.
Данас хиљаде људи путују у његов манастир на Егини – рањени телом и душом – и налазе исцељење кроз његова заступништва. Као што је жена додирнула Христову одећу, тако верни сада додирују мошти Светог Нектарија и исцељују се. Јер свети су руке Христове испружене у наше време.
Јеванђеље нас данас позива да преиспитамо своју веру. Да ли се молимо као што се молила патница – тихо, истрајно, са смирењем? Да ли ходамо са Христом као што је то чинио Јаир, чак и када околности изгледају безнадежно? Да ли подносимо неправду и тешкоће као што је то чинио Свети Нектарије, без гнева, уздајући се у суд Божји?
И ми имамо болести – неке телесне, многе срчане: огорченост, анксиозност, депресију, нестрпљење, страх. Дођимо Христу – не захтевајући, већ верујући!
Са енглеског превела редакција портала „Кинонија“
Извор: Оrthodoxtimes.com