Бог је видело и таме у њему нема никакве.
Будите синови видела. (I Јов. 1, 5)
Кад немир глода срце
Најтежа је битка за власт над самим собом.
Данас се иде корак даље, па се сматра да закони значе разум. И сама природа се држи законима, односно разумом. Чега се, онда, плашимо? Свети Николај наводи да је тај разум, којим се природа држи далеко већи од разума људског, који је тек један нерв тога великог природног разума. Кад постоје нерви, постоји и центар тих нерава који је у васиони или средиште свих закона у природи, или свеколиког реда који егзистира у стварима, јесте наш Бог. Зато је Велимировић запитан над мишљу: ако је наш Бог разум и свјетлост, откуда онда вјерујемо у мрак? Он аргументовано брани животни смисао овако:
„Наш нагон за бесмртним животом најјачи је од свих нагона.“ (Свети Николај Велимировић: Беседе и нове беседе под гором. Београд: Евро, 2005, стр. 35)
Наиме, све нагоне којим нас је природа снадбјела, она је у стању и да задовољи. Ми немамо ниједног нагона, који не бисмо могли до презасићености задовољити. „Отуда велики, можда и највећи део нас умире заситивши више-мање све своје нагоне. Но нико од нас не умире заситивши један нагон свој – нагон за бесмрћем. И они, који извршују самоубиство, не бегају из живота зато што су засићени живота, но зато што су засићени овога живота и зато што су гладни жедни једног бољег живота.“ (Свети Николај Велимировић: Беседе и нове беседе под гором. Београд: Евро, 2005, стр. 35)
Многима је већ досадило проводити исте дане. Вратимо се опет на природу која је дала толико доказа своје искрености и истинитости те никада није обманула. Али неповјерљив човјек мисли да природа храни и поји у овом животу да би га на крају крајева прождерала својим тамним ждрелом смрти, као што је Кронос гутао своју дјецу. Није ли ово неповјерење нелогично?
И ово питање нам кроз своју вјеру аругментује владика Николај, тврдећи утјешно: “Велики дух васионе, који нас је створио, који је у нас положио многе могућности и који је све те могућности неколико десетина година у нама развија и доводи их до извесног савршенства, тај велики дух васионе показао би се неразуман, кад би толики труд свој једним махом уништавао; он би се показао недоследан себи, кад би угасио једним махом ону светлост, коју је он у нама палио целог нашег века; и најзад показао би се неекономичан, кад би почињао један процес усавршавања у историји увек испочетка, увек само на новим људима, уништавајући смрћу сасвим оне, који су дошли већ до једног високог ступња савршенства.“ (Свети Николај Велимировић: Беседе и нове беседе под гором. Београд: Евро, 2005, стр. 36)
У истом духу износи закључак да природа хоће да живи и ако нам је ишта док је посматрамо очигледно, то је њена тежња за непрекидним животом.
О краљевском поштовању себе
Сви су људи краљевски синови, изричит је у својој тврдњи наш свети владика. Без сумње и они сиромаси, који у некраљевском одијелу стоје пред вратима храма и пружају руке за милостињу. Међутим, многи су се деградирали на ступањ рђавих људи. Егоиста никада не може поштовати себе, он само љуби себе. Поштовати може само онај човјек који у себи види још некога. Прави краљевски син види у себи најбоље представнике свога рода. Он воли да испитује себе колико је за истину у њему краљевске крви и крви његових најдостојнијих предака. Он поштује друге људе из истог разлога из кога и себе, зато што он у другим људима гледа краљевске синове.
Овдје се дотичемо питања слободе, које укључује човјекову способност да се одвоји од себе сама. С тим у вези Франкл наводи причу о случају једнојајчаних близанаца. Наиме, један брат је постао вјешт криминалац, а други вјешт криминолог. То што су обојица били вјешти, вјероватно је ствар насљеђа које је подлога на којој се човјек изграђује. „Оно је тек камен који градитељ прихваћа или га одбацује. Но, сам градитељ није изграђен од камена.“ (Франкл, Виктор: Нечујан вапај за смислом. Загреб: Наклада, 2014, стр. 4).
Или:
„Христос је говорио ауторитетом, ја говорим без ауторитета. Сав мој ауторитет је у мени, не ван мене; не у мом пореклу или звању, или мисији, но у мојој вери, којом живим и у мојој љубави, с којом предлажем своју веру браћи својој.“ (Свети Николај Велимировић: Беседе и нове беседе под гором. Београд: Евро, 2005, стр. 7).
Савремени човјек сумња у све. Та сумња произилази из несигурности у самог себе и егзистенцијалног питања: ко сам ја? Отуда нам се крила вјере истопе од сунца. Зато владика Велимировић тврди:“Истина, крила вере су често Икарова крила; као што су се Икарова крила растопила од сунца, тако се и крила вере често топе од сумње. Но шта све сумња није растопила, и није разјела?“
Слобода и (или) ништа
Бити слабић је бедно: дела или страдањ (Изгубљени рај)
Владика Николај је свом снагом ширио истину о праведној борби нашег народа за слободу и истину. Он у својим бесједама увјерава да је Србија, не толико мишицама, колико душом издражала 500-годишње ропство под Турцима да тако дуго страда, а не буде уништена. Али они који убијају тијело не могу да убију душу.
Франкл нам, опет, као илустрацију наводи сљедећи примјер: “За вријеме Првог свјетског рата у стрељачком заклону заједно су били један војни лекар Јеврејин његов пријатељ, аристократски пуковник који није био Јевреј – када је започела жестока паљба. Пуковник је ироничним гласом рекао: “Страх вас је, зар не? То је само доказ да је аријска раса надмоћнија од семитске.“ Лекар је одговорио да се свакако плаши: “Само питање је ко је надмоћнији. Да сте ви, драги мој пуковниче, тако уплашени као ја, већ бисте давно побјегли.“ (Франкл, Виктор: Нечујан вапај за смислом. Загреб: Наклада, 2014, стр. 47)
Можемо ли онда закључити да нису важни наши страхови или тјескоба као такви, него став који заузимамо према њима. Тај став је ствар нашег слободног избора.
Борба за смисао
Савремено доба своди људско биће на пуку ствар (или оно само себе спушта овим ужетом?) и оно је разособљено (деперсонализовано). Владика Николај нас подсјећа да су још стари Словени научили да не могу служити два господара, већ само једног. Тако и ми, данас, не треба да се боримо и служимо за одржавање равнотеже између добра и зла, већ одлучно заузмимо страну добра!
Трпљење
Кад јутро сване, мисли да нећеш дочекати вечера; кад вече дође, не обећавај себи да ћеш јутро видети.
De imitatione Christi, lib. I cap. XXIII, 3.
Владика Николај у Прологу наводи да су нам светитељи очишћена огледала, а Јеванђеље напаја људски живот у овоме свијету, јер Јеванђеље и није књига него сила. Сваке године је одлазио на Свету Гору и тамо посјећивао монахе подвижнике те на њиховом трагу посветио свој живот активној вјери у свакодневној умносрдачној молитви. Зато и пише: “Христос је васкрсао – значи сви проблеми живота су потврдно ријешени, главне и мучне загонетке су одгонетнуте, а ланци таме, жалости и смрти раскинути. Христос је својим примјером јасно показао какав је прави Бог и какав је прави човјек.
О смислу трпљења пише Виктор Франкл у својој књизи „Зашто се нисте убили: увод у логотерапију“ и ту наводи један топао примјер: “Једном ме контактирао постарији лијечник опште праксе, због своје тешке потиштености. Није могао прегорјети губитак своје жене, која му је умрла пред двије године и коју је врло волио.“ (Франкл, Виктор: Зашто се нисте убили. Увод у логотерапију, стр. 97) Франкл му је поставио питање: шта би се десило да је њега супруга морала надживјети? „То би за њу било ужасно: како ли би патила! На то сам ја одвратио: „Видите, докторе, те је патње она поштеђена, Ви сте је те патње поштедјели. Но сада морате то платити тиме што сте је надживјели и што је сад оплакујете.“ (Франкл, Виктор: Зашто се нисте убили. Увод у логотерапију, стр. 97). На то му је само стиснуо руку и мирно напустио ординацију. Трпљење престаје бити трпљење у часу када добије смисао, нпр. смисао жртве, а по себи је разумљиво да нема смисла оно трпљење које није апсолутно нужно.
И коначно да закључимо нашу тему надахнутим ријечима владике Николаја: “Али има Бога; цела Србија верује у Бога. Наша борба не може пропасти, као што ни наш Бог није привиђење.“ (Велимировић, владика Николај: Душа Србије. Нови Сад: Октоих, 1995, стр. 31)
Зато, не бојте се. Живот има смисла.
Што се обзиреш око себе?
Није овде место твога одмора.
De imitatione Christi, lib II Cap. 4.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“