Тело у богослужењу заузима разне ставове и врши различите покрете. Сви они, и када смо тога свесни и када нисмо, преносе одређене поруке и имају своја значења. Шта нам говоре општи молитвени ставови у богослужењу?
Примарни молитвени став је став усправног стајања којим исповедамо веру у то да нас је љубав Божија удостојила да, упркос нашим гресима, станемо пред њим у позицију слободног човека, кроз усиновљење и Божије праштање које нам је даровано Васкрсењем Христовим. Стајати пред неким значи равноправно општити са њим. Ова врста богослужбене равноправности проистиче не из освојеног права него из дароване љубави, из праштања и измирења. И још нешто. Овај став одлази корак даље од чињенице праштања. Овај став представља својеврсну икону ишчекиваног века.
Овоме ставу биле су приодадате и подигнуте, раширене, руке које су представљале отвореност за примање љубави Божије. Овакав став постојао је у различитим прехришћанским религијама али га је хришћанство испунило новим и дубоким смислом Христових раширених руку на Крсту и Његове молитве Богу Оцу у таквој позицији. Дизање руку на молитву, гест који је данас у Православљу резервисан само за свештенике и то за одређене моменте у богослужењу (читање молитве Царе небески, читање Херувимске песме, позив на почетку Анафоре Горе имајмо срца и подизање литургијског приноса уз речи Твоје од Твојих …), представља наше говорење телом да је истински олтар нашег бића, његова ризница, тамо – ‘’горе’’, у Небеском Јеруслаиму где смо упутили не само своја срца и умове него и целокупну творевину, сав свет.
Још два литургијска геста имају свој дубоки смисао и значење. Оба су данас резервисан само за клирике. Један је узајамно целивање као размењивање мира и праштања у коме се тело јавља као простор измирења. Други се види када приликом причешћивања ономе који причешћује пружамо преклопљење и празне дланове. То је гест којим показујемо да молимо, тражимо нешто што нисмо ни зарадили ни заслужили, нешто што ћемо примити као поклон, као дар милосрђа.
Још један важан теолошки исказ који вршимо телом су поклони, метаније. Оне посебно карактеришу време Великог поста и прати их позната Молитва Јефрема Сирина. Њима се, истовремено, исповеда грешност и покајање али и праштање Божије. Они поред падања на земљу садрже и устајање, заправо се завршавају устајањем То је иста двојединост која постоји и у односу Крста и Васкрсења, у теологији Великог Петка и литургијским песмама Часном Крсту. То је тај динамизам и динамика тела: истовремено је и искупљено и моли се за то; осећа сопствену грешност, а литургијски постоји као свето.
И клечање, као скраћен поклон, поклон у малом, има свој теолошки говор. Видимо да је неспојивост клечања са недељом као даном Васкрсења, праштања и помирења, у ствари теолошки, а не дисиплинарни исказ. Овде је реч о томе да не треба наметати свој приватни ритам своју приватни осећај неискупљености, своју рањеност грехом, општем ритму Цркве, него носити са смирењем и болом то своје осећање у општем радовању праштању и спасењу.