Како је низмјерна и несхватљива промисао Свевишњега Цара, показивала се безброј пута и показује се кроз сву вјечност. Од Адама па до наших дана Господ је слао изабране сасуде у потребно вријеме, не само да би показао своју божанску моћ у тешким временима, него да би и у временима која су колико-толико била мирна, проказао Сунце праве и истинске вјере међу људима. Та промисао Божанског провиђења довела нас је и до овога, у нашем народу мало познатог светитеља, Илије стуба Сицилијанког православља и утврдитеља вјере међу италијанима.
Свети Илија Калабријски и Сицилијански рођен је у Енни 823. године, од веома угледних родитеља. На крштењу је добио име Ђовани, или како би на нашем језику дословно превели Јован. Још као младић је био обдарен од Бога виђењима. Тако је облагодаћен Духом Светим предвидео напад Сарацена и одвођењем у ропство њега и неколико десетина његових суграђана. Међутим, његовом молитвом били су ослобођени. Недуго након ропства отац му се упокојио, тако да је остао, иако не дуго, да живи с мајком. У младости је имао виђење да ће бити заробљен и одведен у Африку. Недуго након упокојења оца, Агарјани су одвели велики број хришћана у ропство, а међу њима и овога светог младића. Као роб продат је једном хришћанину који је у њему видео светог и врлинског младића тако да га је поставио, као некад фараон у Египту Јосифа, за главу куће. Истим тоном као и Јосифа, тако је и овога младића напала жена домаћина и распламсала се жудњом за њим. Како није остварила свој наум, оклеветала га је за неморал, што је код домаћина изазвало гњев тако да га је стављао на разне муке. Дању га је мучио домаћин, а ноћу лукави непомјаник. Господ који провиђа у срце свакога човјека, откри безумну лукавост ове жене али и чедност и честитос овога младића. Убрзо га домаћин ослободи робовања те он оде у Палестину са жељом за монашким аскетским животом.
У Палестини је Божјим провиђењем и милошћу са самртничке постеље подигао једног мухамеданца, тако да су му многи иновјерни притицали у помоћ. Како појединци нису трпили овога светог мужа, оптужише га за проповјед и ширење смутње међу мухамеданцима, те га бацише у окове. Господ га ипак тајно ослободи сужањства и посла у Свети Град и тамо на Голготи примио је схиму из руку јерусалимског патријарха који је у њему видио благодатног монаха. Много се Илија, како му би монашко име, трудио да обиђе авета места, не само ради поклоњења, него и да се од врлинских стараца светог Града, Синаја, Александрије и Антиохије, научи врлинама. Од свих њих је упијао врлине и растао у њима.
„Врати се у твоју домовину и припреми се за арену аскезе“, рече Господ овоме монаху.
Овај благочестиви монах у својој домовини сусретао се са разним неприликама, нападима агарјана, али водио је и духовну борбу. На Сицилији је стекао и првог ученика којега је постригао за монаха и дао му име Данило. Као и он сам и Данило се показао као врлински монах. Водили су велику духовну борбу, обилазили су многе градове да би свакој души благовијестли Јеванђеље Христово. Свети човјек Илија иако аскета и жељан аскетског живота није имао довољно посвећености том начину живота. Као што се свјетлост не може скрити, тако ни овај врлински монах није могао да скрије своје врлине којима је био обдарен од Бога. Многе је исцјељивао од разних болести, ослобађао од духа злобе, па чак подизао са самртничке постеље. Много је путовао, мноштво виђења имао и многа чуда чинио благодаћу Божјом. Заједно са својим учеником Данилом на Калабрији у мјесту Салине устројили су мјесто подвига. Иако жељан подвига и усамљености, Господ је промишљао другачије о овом светом човјеку. Зато је много и мисионарио. Стекао је славу и углед чак и на византијском двору да га је цар Лав позвао себи. Када је царев гласник дошао овоме врлинском старцу да га води цару на двор, старац је одговорио: „Зашто је цар послао по мене убогог старца, оставио је изворе Олимпа да би дошао на мали поточић.“ Старац Божји је пристао ипак да иде на тај пут, иако му је било откривено вријеме упокојења. Стигавши у Солун он се настани у предграђу, у храму Светих Апостола, јер га је болест притискала. Свом ученику Данилу саопшти да он прелази из смрти у Живот и објави му да га сахрани на Калабрији у њиховом манастиру. Као некада патријарх Јосиф који склопи очи далеко од своје домовине у туђини, тако и овај угодник Божији заврши пут свога Јеванђеља у туђини, у Солуну 903. године.
У храму светога мученика Георгија десет мјесеци чувано је тјело светог Илије. Једном приликом у тај храм дође један сенатор са жељом да види старчево тијело и да му се поклони. Отворивши гроб они нађоше нетрулежно тијело овога старца које обилно истицаше миомир. Овај сенатор обавести цара, те цар нареди да се свете мошти донесу њему у Цариград. Међутим, старац још за живота написа писмо цару које чуваше његов ученик Данило у коме завјетова цара да његово тијело врати на Калабрију. Када је цар прочитао писмо, нареди да се све уради по њему. Након скоро годину дана свети Илија би пренет у Калабрију у свој манастир. Његово свето тијело би изложено у манастирском храму, те многи видеше светитеља Божјег не као упокојена, него као онога који спава, а чини многа чудеса. Нажалост, тај манастир је био опустошен неколико вијекова, да би почетком овога вијека почео да се обновља.
Ово је кратко слово о светом Илији Сицилијанском тајновидцу и Калабријском сунцу. Његов живот био је прожет многим виђењима, многим тјелесним и духовним борбама. И данас у његовом манастиру миомирис се шири Долином соли. Овај угодник Божји је био и утврдитељ вјере међу италијанима у времену борбе за свете иконе. И овде почињемо једну нови причу о Православљу у Јужној Италији, о Калабрији и њеним манастирима.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.