Стајање, седење, преклањање колена, клечање, поклони – читав човек, и душом и телом, учествује у богослужењу зато што је Син Божији у своме Оваплоћењу примио у себе целога човека и зато што цели човек мора да буде искупљен за Бога и Његово Царство. Отуда различити положаји тела за богослужења имају литургијско значење, они су управо изрази богослужења. Стајање је основни литургијски положај („Станимо право…“) зато што смо били у Христу искупљени, враћени својој истинској људској величини, васкрснути из смрти греха и потчињености грешном делу наше природе. Баш зато Црква и забрањује било који други положај (клечање, поклоне) у Свету недељу, (дан Господњи), када прослављамо Христово Васкрсење и созерцавамо славу новога стварања. Преклањање колена (клечање) и поклони (мали, сагиби главе до појаса, и велики, или земни поклони – сагиби главе и тела до земље), обичајни чинови покајања, резервисани су за покајничка раздобља литургијске године (Велики пост) али су такође прописани и у одређеним приликама као обичајни чинови богопоклоњења (пред Крстом, олтаром, итд.). Седење је ограничено на поучавајуће делове богослужења (читање пророштава, проповеди, итд.). Јеванђеље се, међутим, увек слуша стојећи.