Човјек се не рађа за смрт, него за живот вјечни. Прича јеванђељска о Лазару и богаташу нам то најбоље показује. На јасан начин је приказана неједнакост положаја и живота људи у овдашњем, пролазном животу, с једне стране – и неједнако судјеловање људи у другом, непролазном, бесконачном животу, с друге.
Видимо најприје два суштински различита човјека, двије философије живота, два приступа свијету и човјеку уопште – богаташа и Лазара. Богаташ живи у несравњеној раскоши, једе, пије, ужива, задовољава без икаквих ограничења све потребе које му тијело захтијева. Наспрам њега стоји Лазар, убоги сиромашак, лишен сваке спољашњости, болестан, прегладнио, гнојав… Умиру обојица. Богаташ с помпом испраћен од људи њему сличних и равних, Лазара смрт нађе непримјетно. Смрт је увијек лична и не може се поновити, као ни рођење. Зато је она за све хришћане својеврсна капија за прелазак из овог живота у живот вјечни.
Приповијест о Лазару и богаташу на потресно дирљив начин сажима сву животну драму ова два човјека. Она обухвата и много више смисао човјековог страдања, али дотиче и поноре у које човјека одводи самовоља и богоотуђеност.
Док богаташ пироваше и живљаше у изобиљу са себи сличним људима, дотле Лазар лежаше на његовом прагу, без одјеће, гладан, бос, са ранама гнојавим – које, гле чуда – свако мало лизаху пси, ублажавајући му тако боли и убијајући својим присуством самоћу туге. Он је од богаташа – било којег човјека – само мрвице са трпезе ћутке тражио – не би ли тиме само остао у животу. Без ријечи и зависти. Сâмо трпљење. Сузе су једине његове ријечи, које одзвањају гласније него све трубе овога свијета. Допиру до Престола самога Цара над царевима, који господари и богатима и убогима. Тишина је мајка трпљења. Пси су за Лазара једини ближњи, који у њему виде човјека. Зато смрт за њега означава избављење од мука овога живота, а за богаташа прекид уживања у чарима које му исти живот пружаше, али и почетак страдања, најстрашнијих страдања.
Свјетлоносна војска ангела узнесе Лазареву патњама измучену душу у крило Авраамово. Какве части и достојанства?! Од убогог поста најбогатији. Од пониженог поста узвишен. Од оног који бјеше наг до оног чија се душа одјену у царску порфиру… доспје тамо гдје је непрестано славословље и неизмјерна сладост радости љубави Божије.
Нема веће радости од гледања неизразиве Љепоте близине Божијег Лица. Какву је награду примио Лазар, убоги и нишчи материјалним добрима, а велики по смирењу и трпљењу.
Богаташ, пак, бјеше низвргнут у бездан ада преисподњег, гдје једино може чути плач и шкргут зуба (Мт. 22, 13). Какве казне за уши које су навикле једино на таламбасе и на лире и игре најразноврсније?! Господ по обећању праведнима даје живот вјечни, а неправеднима вјечне муке (Мт. 25, 46). Када богаташ увидје безизлаз у коме се нашао, још и више кад препозна Лазара у крилу Авраамовом, тражаше само да му Лазар окваси уста, толики је огањ горио у њему. Он у том очајању подиже очи своје – прије их није ни дизао. Њему је све био иметак који посједоваше. А богатство надима и окамењује срце човјеково, уколико се према њему не односи благоразумно и без захвалности. Богаташ је примио плату и не потребује небеску храну, а такав човјек животари без људског осјећања и живи затворен у љуштури властитог егоизма. Кад га одби Авраам, богаташ искаше да макар Лазар јави његовој браћи да се немају чему надати ако наставе да живе као досад. Све и кад би Лазар хтио, није изводљиво – нема преласка из једног у други свијет. Авраам понавља да је Господ зато дао Мојсија и пророке, а ево сишао је и Сâм Христос – Син Божији, па опет људима није довољно. Ваљало би одавде узети поуку – петорица браће живе животом без мисли на оно што их чека кад дође вријеме да промијене свијетом. Петорица браће могу да буду и опомена свим људима, да укроћавају пет простих чула, која увелико одређују човјеков живот на земљи. Уколико се не зауздају, могу довести до разузданих вихора страсти и бура духовног опустошења и живота без мисли о Царству Небеском. Наслађивање без мјере води забораву Бога и човјека.
Још нешто важно ваља имати на уму кад се узме ријеч о богаташу и Лазару. Богаташ бјеше Јевреј (назива Авраама оцем), богатство није стекао – (каже се бијаше, а не постаде богат) – не помињу се ни његови велики грехови – а ипак оста безимен и допаде вјечних мука. Зато се Лазар уписа у Књигу Живих, а богаташ пропаст највећу доживје. Страшне ли су ријечи Спаситеља: не познајем вас откуда сте! (Лк. 13, 25). На богаташевом примјеру то најбоље видимо. Ниоткуда нема помоћи! За оно за што живи, то човјек на крају и добије. Господ човјека поставља да бира између огња и воде, гдје руку своју усмјери то ће и добити (Сирах 15, 16). Како се по смрти измијенише улоге ова два човјека! Колико још узалудних живота треба човјек да одживи па да увиди како је варљиво, непостојано и невјерно све земаљско! А колико су истините, вјечне и одане све божанске врлине и награде којима Бог тјеши вјерне слуге своје.
Суд Божији није што и суд људски. Небеска логика није исто што и земаљска логика. Како је само прецизна и неумољива божанска правда и истина! Ако знамо да Господ жели милост, а не жртву (Осија 6, 6), зашто да подижемо жртвенике, а немамо у срцу милости за другог човјека?! То је највећи преступ богаташев. Срце испуњено презиром према човјеку. Жртва није довољна – милостиња рађа наду у бољи и вјечни живот. Милосрђе као најјаче оружје за превладавање страсти и слабости човјекове природе је сигуран пут за приближавање Богу. Свјетлост која се ослобађа из милосрдног одношења према ближњем у стању је да превлада и надјача и најкрајњу таму насталу човјековим прегрешењима. Чистота љубави према ближњем заклања сву чамотињу егоистичког настројења и страсних енергија у човјеку. Истина је Божија да како се односимо према ближњем, тако ће се и Отац наш Небески односити према нама, па попут еха одјекују ријечи Учитељеве: „кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте“ (Мт. 25, 45).
Душа човјекова нема цијену и не треба је узалудним плодовима хранити, а послије је на вашару смрти продати будзашто. Човјек мора оплеменити душу плодовима благословеног труда – милостињом и милосрђем, љубављу и пожртвовањем за ближње. Блажени су сви лазари, који трпе без роптања. Који говоре без ријечи. Који ридају без осуде. Који смирено носе благи јарам Христове саможртвене љубави и спасоносног страдања. Тешко богаташима – људима овог свијета, који живе само и за оно што виде, душа им се заплиће у безбројним лавиринтима сујете и гордости, а епилог налазе у тами најкрајњој вјечних мука и пропасти. Пуни судови на земљи празне човјекову душу. Небо има своју цијену – живот без благодати Божије, чека свакога ко живи земаљском логиком.
Лазареве ране тјелесне су цјелебне биле за његову душу, а богаташева окренутост тјелесним уживањима коштала је његову душу тамнице паклене. Колико су блистали скерлет и свила у које се одијеваше богаташ, толико је Лазарева душа засијала у небеским пространствима. Богаташ је споља био као сада Лазар изнутра. Сјетимо се прве слике: богаташ пун самољубља, себеславља, зауздан плотоугађањем и похотом чула. Насупрот њему, видимо жалосну, претужну слику биједног Лазара, сиромашка осамљеног. Са богаташеве трпезе не доби ни мрвице, од мноштва раскошне одјеће ни крпице, ни најмање парице од безмјерног богатства. Богаташ оста заслијепљен за све људско добро. То најочитије доказују Лазареве ране, које човјек не видје, али пси долажаху и својим језиком односише боли… Човјек оста нијем, а животиња показа самилост. Пас показа састрадавање, а човјек не може ни као животиња. Ниска ли може бити људска охолост и толико снажна да низвргне човјека ниже од бесловесног скота. Узвишена је милостиња и љубав према ближњем. Стога треба у овом животу нахранити, напојити, одјенути, закрпити, ублажити боли, превити ране – свим лазарима, који леже на нашим праговима, живе у нашим градовима… Лазареве ране су ране човјека, болесног на смрт од рођења. Шта су гнојни пликови ако ли не грехови, који се нагомилавају сваким даном, па пуцају од близине ништавила. Постоје људи који имају мање од Ништа, а који својом патњом прочишћеним срцем додирнуше макар нокат Неба. Напаћену душу једино Ријеч исцјељује. Ко је једном видио небески Град, никад га не може заборавити, нити слика може изблиједити. Зато је Лазар миран на небу, са мислима у глави већим од главе, и са осјећањима у срцу, већим од срца.
По слабости својој човјек би да буде Лазар на небу, а богаташ на земљи. А само је једно потребно – отворити најскривеније вратнице душе, чији су кључеви у срцу похрањени, а кључ је милосрђе и љубав, ти сасуди Божије благодати – па ће се душа окупати у тросунчаној свјетлости, Оца и Сина и Светога Духа, коме узносимо славу за сва времена и кроза сву вјечност.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.