Црквена химна у част празника или светог, по обиму, садржинској концизности и начину појања скоро идентична тропару, од кога се разликује по месту у богослужењу и по историјском развоју. Кондак (грч. κοντάκιον), који је некада био дугачка литургијска песма од 24 строфе, постепено је нестајао из литургијске употребе, остајући само у облику кратке химне. Појављивање кондака црквено предање повезује са именом преподобног Романа слаткопојца (V–VI век).
Кондак се чита иза шесте песме канона, како на јутрењу, тако и на повечерју, а уколико се комбинује више служби, чита се и иза треће песме канона. Пева се на Литургији, одмах после входа и входног стиха, према посебном поретку који је одређен Типик. У српском народно-црквеном појању кондаци се поју по истом напеву по којем се поју и тропари, осим оних којима је назначен трећи глас Октоиха (Осмогласника) који имају засебну мелодију.