Из поука Светог Григорија Богослова
Хвали ли неко скромност, оскудан и никакве сувишности не трпећи живот? Али шта је икада имао Василије, осим тијела и крајње неопходних ствари за покривање плоти? Његово богатство се састојало у томе да нема ништа и да живи само са крстом, којег је сматрао скупљим од свих иметака. Немогуће је стећи све, макар то и хтјели, али треба умјети све презрети, и на тај начин уздићи се изнад свега. Тако је расуђивао, тако се и понашао Василије. И њему нису били потребни ни олтари, ни метежна и сујетна слава, ни народни прогласи: „Кратес даје слободу Фивјанину Кратесу“. Он је настојао да буде, а не само да изгледа савршен, живио није у бурету и насред трга, гдје би могао свиме да се наслађује, сам недостатак тако претварајући у нову врсту изобиља. Него је без икакве таштине био убог и неграмзив, и волећи да из свог брода избацује све, шта год то било, лако је препливао море живота.
Достојни су дивљења уздржавање и задовољавање малим; похвално је не предавати се у власт сластољубљу и не робовати несносном и ниском господару – утроби. И ко до те мјере практично ни окушао храну није и (може се слободно рећи) био бесплотан? Многоједење и презасићавање је он одбацио и оставио то људима који себе уподобљавају бесловесним и воде живот ропски и пузећи. А сам није налазио ничега великог ни у чему што, прошавши кроз утробу, има са њом равно достојанство; него је, док је жив био, живот одржавао најнужнијим, и само за једну врсту раскоши знао – немати ни помена о раскоши, него гледати на љиљане и на птице, којима је и љепота неизвјештачена и храна свугдје спремна, гледати у складу са високим науком (Мт. 6:26-28) мога Христа, који је за нас и плоћу осиромашио, да бисмо се ми обогатили Божанством. Због тога је Василије само хитон имао, само једну горњу стару хаљину, а сан на голој земљи, бдење, неупотреба купања су сачињавали његов украс, најукуснија вечера и јело су били хљеб и со – нова врста хране, а пиће трезвено и никада не пресушујуће, које извори доносе и онима који се не труде око њих. А истим тим, односно не остављајући исто то, олакшавати и лијечити своје недаће било је његово, а уједно и моје, односно наше заједничко, правило мудрољубља. Јер мене је, иначе оскудном у поређењу са њим у свему другом, допало да се са њиме изравнам по животним патњама.
Велика је девственост, безбрачни живот, добијање чинова ангелских – бића самаца, оклијевам да кажем: са Христом, Који се, благоизволивши и да се роди ради нас рођених, рађа од Дјеве, узакоњујући тиме дјевичанство, које би нас изводило одавде, ограничавало свијет, или, боље речено, из једног свијета слало у други свијет, из садашњег у будући. Али ко је боље од Василија или девственост поштовао, или прописивао законе за плот, не само својим властитим примјером, него и писаним својим посланицама? Ко је изградио обитељи девственика? Ко је сачинио писмена правила којима је уцеломудрио свако чуло, привео у хармонију сваки уд тијела и убиједио да се чува истинита девственост, обраћањем унутрашње љепоте од видљивог према невидљивом, изнуравањем вањског, отимањем од пламена сировине којом гори, и оног што је скривено откривањем Богу – једином жениху чистих душа, Који к Себи уводи душе трезвенободре које на сретење са Њим излазе са свијетло разгореним свјетиљкама и обилном залихом уља.
Много је било спорова и разногласја о животу пустињачком и општежитељном. Без сумње и један и други има у себи и добро и лоше, не без примјесе. Као што први, иако је у већој мјери безметежан, хармоничан и лакше наводи на богомислије, али, пошто не бива подвргаван искушењима и поређењима, зна да не буде без надмености, тако и други, иако је у већој мјери дјелатан и користан, ипак није изузет од метежа. А Василије је на савршен начин сјединио и слио обје ове врсте живота. Изградио је скитове и манастире који нису удаљени од општина и општежитија, није одвојио једне од других, као неким зидом, и није их потпуно раздвајао, него истовремено и довео у најближи додир и разграничио, да и мудрољубље не буде туђе општењу, и дјелатни живот да не буде немудрољубив; него као што море и копно између себе размјењују своје дарове, тако да и ова два типа живота дејствују у јединствену славу Божију.